„Ваше дете малтретира моје дете!“
Ову поруку је данас добила моја колегиница са посла. Ко зна коју по реду, од ко зна које по реду узнемирене маме.
И ко зна по који пут ја сам гледала ту фину младу жену како ломи своје крхке прсте и пушта бујицу низ своје образе. Како држи телефон и беспомоћно ишчитава поруку, изнова и изнова, не знајући шта више универзум од ње очекује.
И схватам да на плећима носи тешко бреме кривице, а да није ни за шта крива. Јер, њен мили дечак нема проблем у понашању и није агресиван зато што је васпитно запуштен, већ зато што има озбиљне развојне проблеме. Он НЕ МОЖЕ да разуме правила игре. И као доказ она нуди брдо медицинске документације која то поткрепљује, али ето, неким мамама то није довољно, па је уче како треба више да ради са својим дететом, да му се обраћа са љубављу и мало му објасни та правила лепог понашања.
Со на отвореној рани, ако мене питате.
Нисам дозволила својој љубопитљивости да копа по тим ранама, не знам тачну дијагнозу. Али поуздано знам да ова дивна и пожртвована мајка пола своје плате даје за логопеда и дефектолога, да је на Институту у Палмотићевој потражила помоћ дечијег психолога, а мимо тога, у приватној установи, савет и за свој уздрмани брак. Јер, свака невоља као рђа нагриза здраво породично гнездо, дечија болест или сметње у понашању брже него било шта друго разарају то фино ткање. Умор, неспавање, раздражљивост, неразумевање, међусобно пребацивање кривице… довољна је једна неопрезна реч пуштена из дубине душе да расточи годинама стварану хармонију.
Ја ЗАИСТА разумем родитељске страхове. Мајка сам троје малолетне деце. Бојим се сваког комбија са затамњеним стаклима који прође нашом улицом, још увек их не пуштам да у продавницу иду сами, иако сам ја то у њиховим годинама увелико радила, немам мира када морам дуже да останем на послу, а они су сами код куће… И много тога још на гомили што само мајци може да падне на памет, сви они фини црни сценарији.
Могу да се поистоветим са сваком мамом чије је дете имало „близак сусрет“ са њеним Иваном. Да ли ће гурнути моју љубимицу низ степенице у школи, да ли ће мој син добити нокаут од овог малог „насилника“ у парку, да ли ће учитељица запоставити сву другу децу, јер са њим мора индивидуално да ради, да ли ће и шта ће све, хиљаду оних „шта ако“ недоумица.
Мој најдражи сестрић имао је проблем у школи, трпео је малтретирање дечака који је упола нижи од њега. Моја сестра је била присталица ненасилног понашања по сваку цену. Морам признати да сам била флексибилнија кад сам давала инструкције својој деци. Мој савет је гласио отприлике овако: „Немој да се деси да некога први ударите, ако неко удари вас кажете то учитељици, тати и мами, а ако се то понови више пута фино да вратите истом мером.“ И признајем да сам се стидела што их нисам учила да „окрену други образ“, јер ми смо православна породица и требало би да тако васпитавамо своју децу, али помисао да ће бити нечије жртве у окружењу које обилује вршњачким насиљем поништила је моје хришћанско резоновање.
И моја деца знају да ће се суочити са мојим врло нехришћанским одговором уколико они буду узрок једне једине дечије сузе. Ето тако.
Била сам у прилици да је мог синчића у чврст загрљај зграбио момчић бар 50 килограма тежи, са неупитном дијагнозом аутизма. Заледила сам се и већ је почео да ми се помаља онај ужасни крик. Али његова мајка ме је тако болно погледала, сигурно је ово проживела стотину пута током његовог одрастања: „Не бојте се, неће га повредити, он тако показује љубав!“
Да ли сам имала неки други, а људски избор, осим да се натерам да јој верујем?!
И зато вас молим, све вас родитеље који имате децу и страхујете за њихову безбедност – захвалите Богу што су вам деца жива и здрава, што ће вас данас пољубити, а не угристи за руку којом их милујете, јер можете безбрижно са њима у шетњу без грча и страха да сваки корак носи неку потенцијалну непријатност. И што лежете у кревет са уверењем да ће сутра за вас осванути исто тако радостан дан.
Размишљам, можда ће се живот већ сутра сурово наругати мојим ставовима, све написано биће само прах и прашина. Али, данас, САДА И ОВДЕ, некоме треба мало наше саосећајности.
Преиспитала сам себе пре него што сам ставила прво слово на овај папир: своје мотиве, пристрасност, личне родитељске пропусте.
На жалост, нисам досегла ту меру савршености и нисам мајка „за пример“, нити су то ни моја деца, па не желим да било коме придикујем.
Немам профиле на друштвеним мрежама, не живим од туђих лајкова и немам никакве користи од ових редова.
Не дружим се приватно са овом младом женом, не пијемо кафу после посла, не идем код ње у госте и не долази ми на славу.
Нисам добра на речима, не умем да је утешим, нити знам како да јој помогнем.
Само седим близу ње на послу и сведок сам једне екстремне људске патње.
За мене довољно да спустим камен.
А ви задржите своје право да се не слажете са мном, и то је ок.
П. С. Они који буду желели да ископавају граматичке и правописне грешке сигурно ће их наћи. Али моје писмо и није имало намеру да покаже моје завидно (не)знање српског језика, већ да једној бригама натовареној мајци каже: „Ниси сама, имаш пријатеља.“
Аутор: Душица Калат
Извор: Детињарије
Ja sam jedna od takvih mama… Pritisak od skole, od drugih roditelja, od prolaznika na ulici… Para mi srce, stvara osecaj krivice. Nema sta nisam uradila i uradicu da resim trenutne probleme kod deteta. Pedagog, psiholog, privatni psiholog, muzicku skola za sada puno pomaze. Rad sa njom svakodnevno, ali ti ljudi odrasli koji ne shvataju da je to dete koje ne ume da se izbori sa nekim emocijama i da nije nevaspitano imaju decu koju uce istom razmisljanju. Ta deca umesto podrske pruze mom detetu prezir i kritike i eto zacaranog kruga. Cuvajte svoju decu, volite i naucite ih da su lepe reci cudotvorne.
Hvala ovoj majci koja je napisala ovaj tekst! Ja ga razumem kao buđenje i osvešćivanje preko potrebno svima. Ne bi trebalo da imamo sistem inkluzivnog obrazovanja da bi bili empatični. Dovoljno je da budemo ljudi!
A da sistem inkluzivnog obrazovanja ne valja, tačno je. Pogrešno postavljen! U našem društvu, inkluzija je sama sebi svrha. Sve smo uveli.. Da su sva deca ista (a nisu ista, već su ravnopravna – vodite računa o tim pojmovima), da učitelj (a da ne pričam o nastavnicima) mora da zna, zahvaljujući obuci od 16 sati, ono što se uči godinama na potpuno drugom fakultetu (FASPER), da dete ima pravo na IOP (takođe 16 sati obuke), da dete ima pravo na ličnog pratioca („izvinite, 246 ste na listi, javićemo Vam se“).. i tako dalje, i tako dalje. Samo pre svega toga, nismo uveli USLOVE da se sve to ostvari! I to je jedna posebna tema!
Vračam se na početak, najposebnija tema je da još jednom pročitamo tekst ove empatične mame posmatrača i da jednom za svagda stanemo ispred sistema kao ljudi. Da sve mame i tate dece sa posebnim potrebama gledamo kroz njih same, a ne kroz nakaradni sistem! I ako ne možemo da im pomognemo, nemojmo im odmagati!
A što da ne, dajte da učinimo nešto i da im pomognemo!
Овај пример показује како је тзв.“инклузивно образовање“ потпуни промашај који још више и унесрећује људе.Не могу у једном одељењу да буду деца која имају развојне проблеме са осталом обичном(уобичајених развојних способности за свој узраст)децом.Никоме не може да се посвети потребна,одговарајућа пажња.
Боље би било да су са себи сличнима,а да се срећу са осталом децом на …неким активностима…да деца развију саосећање.
Bas zbog takvog razmisljanja kakvo imate smo kao drustvo tu gde smo trenutno. Sta znaci sa sebi sličnima? Da li ste svesni da nijedno dete u spektru nije isto niti na isti kalup, da je inkluzija potrebna da bi deca funkcionisala u društvu? Da treba da se vise radi na inkluziji ja se slazem narocito u skoli ali trebalo bi i da se radi na vama odraslima da se malo emancipujete i podignete vasu svest
najbolje bi bi bilo da tebe zatvore u ustanovu sa tebi slicnima
najbolje bi bilo da tebe zatvore u ustanovu sa tebi slicnima
Мајка тражи подршку и разумевање и то је сасвим у реду. У реду је и да други који немају такав проблем траже разумевањр. Међутим, постоје установе које би у потпуности пружиле све што у регуларним школама нема. Инклузија је пронашај и залуђивање и покушај да се сви уједначимо и сву нашу децу уједначимо. То, наравно, није могуће и треба прихватити истину.
Inkluzija nije pokušaj ujednačavanja sve naše dece, lako Vi pišete, već baš suprotno od toga – negovanje i razvijanje individualnosti i posebnosti svakog deteta i zajednički život sve naše dece pod ovim jednim nebom sa svim svojim osobinama.
Autorka teksta je odlično primetila da nam inkluzija ne bi trebala kada bismo bili – LJUDI.
Mislim da bi bilo najbolje da Vas i sve odrasle koji razmišljaju kao Vi smestimo u ustanove koje bi sve pružile što u redovnoj školi nema, a da mi ostali i sva deca nastavimo da živimo harmonično baš ovakvi kakvi jesmo.
Kao i mnoge dobre inicijative, inkluzija je ocigledno pogresno postavljena. Mnogo je i primera zloupotrebe. Medjutim, imam utisak da porast vrsnjackog nasilja nije posledica inkluzije. Vec cetvrtu deceniju zivimo u posleratnoj atmosferi, u kojoj caruje mrznja, nasilje, nekontrolisana akcija svih vrsta, u svim oblastima zivota.
Deca su buducnost sveta. Treba da nauce da se izbore za svoje,mesto pod suncem, ne ugrozavajuci druge. Pre svega, bolje je shvatiti da smo svi veoma razliciti, i da takvi treba da se uklopimo u drustvo, a ne da se trudimo da i sebe i druge guramo ubisti kalup.
Живели смо деведесетих у послератној атмосфери и близу фронта. и није било насиља. Деца на КиМ живе преблизу насиља. И нису насилна.
Одговор је нешто друго. Западоцентрична се хуманизација.
Smatram da je inkluzija obostrano korisna svoj deci.Kod moje starije cerke u vrticu je bilo par dece kojoj je bila potrebna pomoc .Ostala deca su to vrlo lepo prihvatala i rado pomagala svojim drugarima:da im vezu pertle,da ih odvedu do trpezarije,da cak i da ih hrane.Sigurna sam da to nisu dozivljavala kao nesto lose vec sasvim suprotno:osecala su zadovoljstvo sto su korisna svom drugu.Takodje su i deca kojoj je tako pomagano bila prihvacena medju vrsnjacima,a je kod svakoga bio vidljiv napredak,posebno u motorici.Jednom mi je cerka,kao predskolac rekla da vaspitacice lazu jedno dete kome su ostali pomagali.Pitala sam je na sta misli.Rekla je:pa uce ga da pokaze da ima 6 godina a svi znamo da nema,ima tek 3 i zato jos uvek ne zna da govori.Eto do kakvog su zakljucka deca medju sobom dosla,oni nisu osudjivali drugara,nisu videla problem u njegovom ponasanju jer su verovali da je on samo dosta mladji.Njima je to bilo razumno i prihvatljivo objasnjenje.Moram da priznam da mi se ovo mnogo dopalo,bila sam cak ponosna na citavu tu grupu dece koja su eto odrastala zajedno sa razumevanjem i prihvatanjem razlicitosti.Jedini koji su smatrali da je neko na gubitku su bili pojedini roditelji koji su se izborili da grupa dobije i dodatnu vaspitacicu.
Kao sto je vec receno budimo ljudi,ne upirimo prstom i ne osudjujmo,drzimo jezik za zubima ako ne umemo da pruzimo podrsku i pomoc,a trudimo se da to ipak naucimo.I uvek se setimo da je to moglo biti i nase dete,i nas zivot.