„Vaše dete maltretira moje dete!“
Ovu poruku je danas dobila moja koleginica sa posla. Ko zna koju po redu, od ko zna koje po redu uznemirene mame.
I ko zna po koji put ja sam gledala tu finu mladu ženu kako lomi svoje krhke prste i pušta bujicu niz svoje obraze. Kako drži telefon i bespomoćno iščitava poruku, iznova i iznova, ne znajući šta više univerzum od nje očekuje.
I shvatam da na plećima nosi teško breme krivice, a da nije ni za šta kriva. Jer, njen mili dečak nema problem u ponašanju i nije agresivan zato što je vaspitno zapušten, već zato što ima ozbiljne razvojne probleme. On NE MOŽE da razume pravila igre. I kao dokaz ona nudi brdo medicinske dokumentacije koja to potkrepljuje, ali eto, nekim mamama to nije dovoljno, pa je uče kako treba više da radi sa svojim detetom, da mu se obraća sa ljubavlju i malo mu objasni ta pravila lepog ponašanja.
So na otvorenoj rani, ako mene pitate.
Nisam dozvolila svojoj ljubopitljivosti da kopa po tim ranama, ne znam tačnu dijagnozu. Ali pouzdano znam da ova divna i požrtvovana majka pola svoje plate daje za logopeda i defektologa, da je na Institutu u Palmotićevoj potražila pomoć dečijeg psihologa, a mimo toga, u privatnoj ustanovi, savet i za svoj uzdrmani brak. Jer, svaka nevolja kao rđa nagriza zdravo porodično gnezdo, dečija bolest ili smetnje u ponašanju brže nego bilo šta drugo razaraju to fino tkanje. Umor, nespavanje, razdražljivost, nerazumevanje, međusobno prebacivanje krivice… dovoljna je jedna neoprezna reč puštena iz dubine duše da rastoči godinama stvaranu harmoniju.
Ja ZAISTA razumem roditeljske strahove. Majka sam troje maloletne dece. Bojim se svakog kombija sa zatamnjenim staklima koji prođe našom ulicom, još uvek ih ne puštam da u prodavnicu idu sami, iako sam ja to u njihovim godinama uveliko radila, nemam mira kada moram duže da ostanem na poslu, a oni su sami kod kuće… I mnogo toga još na gomili što samo majci može da padne na pamet, svi oni fini crni scenariji.
Mogu da se poistovetim sa svakom mamom čije je dete imalo „blizak susret“ sa njenim Ivanom. Da li će gurnuti moju ljubimicu niz stepenice u školi, da li će moj sin dobiti nokaut od ovog malog „nasilnika“ u parku, da li će učiteljica zapostaviti svu drugu decu, jer sa njim mora individualno da radi, da li će i šta će sve, hiljadu onih „šta ako“ nedoumica.
Moj najdraži sestrić imao je problem u školi, trpeo je maltretiranje dečaka koji je upola niži od njega. Moja sestra je bila pristalica nenasilnog ponašanja po svaku cenu. Moram priznati da sam bila fleksibilnija kad sam davala instrukcije svojoj deci. Moj savet je glasio otprilike ovako: „Nemoj da se desi da nekoga prvi udarite, ako neko udari vas kažete to učiteljici, tati i mami, a ako se to ponovi više puta fino da vratite istom merom.“ I priznajem da sam se stidela što ih nisam učila da „okrenu drugi obraz“, jer mi smo pravoslavna porodica i trebalo bi da tako vaspitavamo svoju decu, ali pomisao da će biti nečije žrtve u okruženju koje obiluje vršnjačkim nasiljem poništila je moje hrišćansko rezonovanje.
I moja deca znaju da će se suočiti sa mojim vrlo nehrišćanskim odgovorom ukoliko oni budu uzrok jedne jedine dečije suze. Eto tako.
Bila sam u prilici da je mog sinčića u čvrst zagrljaj zgrabio momčić bar 50 kilograma teži, sa neupitnom dijagnozom autizma. Zaledila sam se i već je počeo da mi se pomalja onaj užasni krik. Ali njegova majka me je tako bolno pogledala, sigurno je ovo proživela stotinu puta tokom njegovog odrastanja: „Ne bojte se, neće ga povrediti, on tako pokazuje ljubav!“
Da li sam imala neki drugi, a ljudski izbor, osim da se nateram da joj verujem?!
I zato vas molim, sve vas roditelje koji imate decu i strahujete za njihovu bezbednost – zahvalite Bogu što su vam deca živa i zdrava, što će vas danas poljubiti, a ne ugristi za ruku kojom ih milujete, jer možete bezbrižno sa njima u šetnju bez grča i straha da svaki korak nosi neku potencijalnu neprijatnost. I što ležete u krevet sa uverenjem da će sutra za vas osvanuti isto tako radostan dan.
Razmišljam, možda će se život već sutra surovo narugati mojim stavovima, sve napisano biće samo prah i prašina. Ali, danas, SADA I OVDE, nekome treba malo naše saosećajnosti.
Preispitala sam sebe pre nego što sam stavila prvo slovo na ovaj papir: svoje motive, pristrasnost, lične roditeljske propuste.
Na žalost, nisam dosegla tu meru savršenosti i nisam majka „za primer“, niti su to ni moja deca, pa ne želim da bilo kome pridikujem.
Nemam profile na društvenim mrežama, ne živim od tuđih lajkova i nemam nikakve koristi od ovih redova.
Ne družim se privatno sa ovom mladom ženom, ne pijemo kafu posle posla, ne idem kod nje u goste i ne dolazi mi na slavu.
Nisam dobra na rečima, ne umem da je utešim, niti znam kako da joj pomognem.
Samo sedim blizu nje na poslu i svedok sam jedne ekstremne ljudske patnje.
Za mene dovoljno da spustim kamen.
A vi zadržite svoje pravo da se ne slažete sa mnom, i to je ok.
P. S. Oni koji budu želeli da iskopavaju gramatičke i pravopisne greške sigurno će ih naći. Ali moje pismo i nije imalo nameru da pokaže moje zavidno (ne)znanje srpskog jezika, već da jednoj brigama natovarenoj majci kaže: „Nisi sama, imaš prijatelja.“
Autor: Dušica Kalat
Izvor: Detinjarije