Доктор Ранко Рајовић је аутор НТЦ програма учења, специјалиста интерне медицине и неуроендокринолог. Неком ко прочита ову биографију у једној реченици сигурно ће пасти на памет да се запита како то, онда, др Рајовић сав свој рад базира на педагогији и дечјем развоју. Одговор је дао он сам, неколико пута.
Наиме, реч је о томе да су неуронауке које је изучавао кроз формално образовање показале бројна, запањујућа открића. Међутим, о тим открићима се недовољно учи и још мање зна, посебно у области педагогије. Па тако неке заиста важне, нове информације до којих захваљујући науци долазимо сваког дана, у пракси усвајамо и по неколико деценија касније. Разлог је томе чињеница да се образовни систем споро мења, а да сва нова открића остају негде изван онога што студенти педагошких (па и медицинских) наука уче током студија.
Отуд је и настала катедра на Универзитету у Љубљани чији је шеф управо Ранко Рајовић. Реч је о катедри за неуронауке у образовању и васпитању која се управо бави тиме да се нова открића о томе како се мозак развија и функционише што је могуће пре примене и у раду с децом.
„Професор Торстен Визел добио је Нобелову награду пре 40 година, зато што је открио и доказао шта је први активатор за развој мозга. Да скратим и поједноставим, то су контрасти. И сад се људи питају какве везе имају контрасти и развој мозга. Па мозак започиње свој развој тако што активира различите делове тела. Јер мозак нема нервне путеве, то је маса неурона, која почиње да формира везе кад се родимо. Полако се обавија мијелин, убрзава се пренос импулса. А најближи путеви који иду први на сазревање су они најближи мозгу. То су путеви за вид. Ми имамо 12 живаца, неурона који иду из главе у мозак. Све информације преносе се преко њих. А од тих 12, чак четири су за вид. Тачније други, трећи, четврти и шести. И они се активирају кад беба гледа лево десно, горе доле. И онда родитељи купе розе собу за женско дете. Без контраста. Тако се успорава дечји развој.“ – истиче Рајовић.
Та лекција, иако је велико откриће за које је пре 40 година један научник чак добио Нобелову награду – не постоји у нашим уџбеницима.
„Те лекције у књигама из физиологије нема. А нема је зато што наше књиге имају преко 1000 страница и не можемо све убацити. Ко ће то положити? Ми студенте учимо оно што је најважније, а ако те лекције нема код нас на физиологији, онда је сигурно нема ни на психологији и педагогији. Онда ми не знамо како то утиче на развој мозга и какве могу бити последице. Зато је постојала потреба да се та открића систематизују и пренесу људима који раде с децом, психолози педагози, васпитачи, учитељи. И тако је и настао предмет који сад предајем – Неуронауке у образовању и васпитању.“ – објаснио је др Рајовић.
Познато је и да је Рајовић формирао Менсу не само у Србији, већ и у БиХ, Црној Гори и Словенији. У оквиру Менсе радио је много са децом, кроз радионице и летње кампове и изнео један утисак који ће сигурно изненадити многе.
„Ми смо у оквиру Менсе имали Центар за даровиту децу па смо радили те летње кампове и шта сам видео ту? Нема у Менси много даровите деце. Зато што Менса мери само једну врсту интелигенције, а то је математичко-логичка интелигенција. Али ако је захваљујући томе што му је та врста интелигенције јача страна неко постао члан Менсе, а нема развијену емоционалну и социјалну интелигенцију, он је пре на неки начин оштећен, него што је даровит.“ – истакао је Рајовић, који је био једно време и председник светске Менсе за даровите.
Како каже, у том периоду је видео да у Менси заправо има 15% даровитих.
„Није то 100% као што многи мисле. Тачно је и да је 15% више него у општој популацији, где их има 2%, али то што је неко члан Менсе никако није показатељ да је даровит. Тад сам видео да нешто није ту развијено. Није довољна интелигенција, јер ако нешто нисмо урадили, испратили, дете неће искористити све своје потенцијале.“ – казао је Ранко Рајовић у подкасту Растући с децом.