Развојни психолог: Ускраћивање игре зарад раног учења веома штети деци

новембар 14, 2019

Због чега онда настављамо са овим ужасним трендом ускраћивања деци игре и друштвених активности, из којих толико науче, и подвргавамо их бесмисленом и површном “академском раду” из кога тако мало добијају?

Учење академских знања у обданишту нема дугорочних добробити, већ је штетно, пише развојни психолог Питер Греј, позивајући се на истраживања научника. “Рано учење не смањује јаз између богатих и сиромашних, што је најчешће оправдање за рано учење. Деца која су почела да раде школско градиво у предшколском узрасту јесу мало успешнија у првом разреду, до трећег разреда се њихова предност губи, а неке од најбоље спроведених студија показују да до четрвтог разреда та деца почињу да имају лошије резултате него она која нису била у програмима раног учења. Такође, деца која су учила у обданишту имају лошије показатеље емоционалног и социјалног развоја у односу на децу која су се у обданишту играла.”

“Говорио сам на многим конференцијама о раном учењу током претходних година и стално слушам васпитаче који се жале да су деца несрећна јер им је ускраћена игра на рачун седења за писаћим столом. Често срећем васпитаче који су одустали од овог посла баш зато што не желе да спроводе програме који штете деци. А то су управо они најбољи васпитачи, који увиђају шта се дешава са децом и не желе то да трпе,” упозорава Греј.

“Због чега онда настављамо са овим ужасним трендом ускраћивања деци игре и друштвених активности, из којих толико науче, и подвргавамо их бесмисленом и површном “академском раду” из кога тако мало добијају? Моје мишљење је да су политичари који доносе образовне политике и бирократе које их примењују – незаинтересовани и арогантни. Нити знају много о деци и учењу, нити их је брига за две групе људи који о томе знају. Не обраћају пажњу на научнике који истражују дечији развој, и не обраћају пажњу на васпитаче и учитеље, који свакодневно сведоче томе како ове политике утичу на децу.

Некада су наставници могли да одлуке о раду на часу доносе на основу сопственог искуства, знања и здравог разума, прилагођавајући метод различитим и променљивим потребама сваког детета. Али данас се на наставнике гледа као на службенике бирократије, дужне да извршавају планове које је донео неко одозгоре – толико сати тога, толико овога – и све мора да буде исто за сву децу без обзира на њихова интересовања и способности. Деца су само бројке, не и особе.”

“Често сам се питао, шта би се десило када би се наставници, који увиђају шта се дешава, побунили и протестовали, не појединачно, већ удружено. Тим пре ме је одушевило када сам у јуну ове године прочитао о заједничком отпору васипитача из Бруклина у Масечусетсу. Тридеет седам васпитача из 34 државна вртића у Бруклину потписало је писмо које су прочитали наглас на састанку Школског одбора Бруклина:

Ево дела овог писма:

“Своје каријере смо посветили поучавању петогодишњака и шестогодишњака, и уверили смо се да неке савремене праксе имају дугорочан штетни утицај да социоемоционалну добробит деце. Због тога данас желимо да укажемо на један нови расцеп који се појавио у бруклинским обдаништима. У питању је расцеп између научним истраживањима утврђених начина на које деца најбоље уче – и програма који надлежни од нас траже да применујемо. (…) Примећујемо да се многа деца већ сада боре са анксиозношћу јер знају да се у школи очекује да знају да читају. Сада је већ уобичајено чути предшколце како говоре “Не знам да читам, мрзим читање, мрзим школу, нисам добар ни у чему”. То је оно што нас највише брине.

Академски притисци на децу од пет и шест година чине да је овој деци све теже да развијају самоконтролу, да буду самостална и креативна. Сва истраживања показују да је деци потребно да време троше на игру, али због захтева академског учења, учења кроз игру има све мање, а неким данима га уопште и нема. Као васпитачи, знамо да игра није само игра – она развија мождане функције, омогућавајући нам да следимо своје циљеве и одолевамо дистракцијама. Кроз игру деца развијају концентрацију и контролу емоција.

Мала деца створена су да се крећу и истражују. Многа деца која морају да седе дуже временске периоде постају фрустрирана, добијају грчеве у мишићима и врпоље се. Све је више деце којој се дијагностикују АДХД (поремећај недостатка пажње) и други проблеми у понашању, и ми знамо зашто се то дешава. Међутим, оно што се предузима само продубљује проблем…”

“Интересовало ме је да ли се нешто променило након овог иступа васпитача у Бруклину, и сазнао сам да је у новој школској години мање-више, све остало исто. Да ли ће васпитачи имати снаге да предузму нешто више од овог писма, можда да ступе у штрајк? Не штрајк због лоших плата или бенефиција, већ штрајк за добробит наше деце и за бољу будућност нације,” пита се Питер Греј на крају свог ауторског текста у магазину “Psychology Today”.

Приредила: Јована Папан

Извор:  Detinjarije.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама