Бројимо ситно до почетка нове школске године и наравно, прича се о штрајку.
Овај пут, додуше, имамо најаву „белог штрајка“. Обрадовао ме је овај необични покушај да се проблеми реше. Обично се штрајкови без изузетка врте око новца, па и нека бедна повишица од свега неколико процената преко понижавајуће ниске плате (и обиље обећања да ће, часна реч, већ идуће године у мају бити још више…), стави тачку на штрајк. Онда све изнова – незадовољство, претње, насиље… Колико се сећам, идеја где ће професори давати свима петице или уопште неће оцењивати до сада није постојала. Нажалост, просветни радници то виде као једини начин да избегну претње и батине, притиске и ургирања.
Међутим, мислим да ће тај вид штрајка сам по себи решити већину проблема, али не на начин како то просветари очекују. Неће се решити питање дивљаштва у школама, као што се не решава ни у другим сферама. Напротив – биће задовољни и родитељи и ђаци, а након неког времена схватиће и професори да им је лакше – неће морати да вагају и дају све од себе да не оштете дете које ради и труди се тако што ће поклонити оцену неком лењивцу. Не верујем да ће много њих схватити да је то последња кап иза које следи тотални колапс школског система, јер већ деценијама оцене нису ни реалне ни правичне. Ово ће бити само мало очигледније да мишљење професора колико дете зна не значи баш ништа.
Потпуно се слажем да се сви проблеми у школама врте око оцене. С једне стране, родитељи (који иначе уче децу да не смеју да лажу, варају, отимају, чак их и грубо казне ако украду бомбоне у продавници) без трунке стида захтевају нацртану оцену иза које не стоји ништа. Имам пријатељицу, сјајну професорку енглеског језика, која сваком таквом родитељу пружи хемијску оловку и каже – ево, пишите сами шта треба. Да напоменем, ниједан родитељ то није прихватио. Дакле, превара, крађа, лаж, како год да то цртање оцена назовемо, могу да се толеришу само кад наставник својом руком упише лажну петицу.
Нажалост, многи професори на то пристају. Они такође уче, како своју, тако и туђу децу, да не лажу и не варају, али писањем ничим основаних петица или других незаслужених оцена из предмета или из владања, раде управо то – лажу и варају. Неко неваспитано, дивље дете ће без проблема имати примерно владање, а дете које не зна елементе неког предмета често ће имати четворку, ако не и петицу. Ту увек постоји објашњење – моћан родитељ, директор или колега који инсистира да се баш неком детету помогне, „не могу више да се нервирам“, „нећу ја бити последњи мохиканац“, „џаба мачевање с ветрењачама“… Као за свако прање образа, постоји лепеза врло јаких аргумената. Ипак, бар делом је то пристајање масовно јер не постоји ама баш никаква одговорност ако се, у наредној степеници учениковог школовања или рада, установи да је оцена била измишљена и да нема никакво поткрепљење. Свакако, добре оцене и натегнут успех не би постојали да је предвиђена таква одговорност. Кога би то било који професор волео толико, да ризикује да га неки надлежни орган сутра позове да образложи оцену, да пред њим ученика испитају и, кад установе да дете не зна за прелазну оцену, рецимо, одузму од плате или суспендују неодговорног наставника на неко време?
Али, ако заиста постоји воља да се идеја поклањања оцена укине без последица у смислу физичких напада, увреда и претњи и да се оцене бар донекле униформишу, можда треба погледати другачије системе оцењивања у страним програмима који постоје у читавом свету па и код нас. На пример, Кембриџ програм и познате „А levels“. Иако из искуства знам да овај систем није савршен, у смислу заштите професора и објективнијег оцењивања, свакако је светлосним годинама удаљен од овог нашег.
У овом средњошколском систему постоје испити након онога што би код нас био други разред средње школе. Међутим, ако ученик настави школовање и заврши еквивалент нашег 4. разреда средње, испити положени након друге године мање или више постају небитни, осим ако неки факултет тражи оцену или знање из конкретне области на том нивоу. У супротном, битне су крајње оцене добијене на матури.
Током године, ученици добијају оцене (за разлику од наших – бројчаних, овде су оцене словне и свако слово представља одређени проценат савладаног градива). Међутим, те оцене, које дају професори на основу свог утиска, пробних испита (припреме за праве испите на основу тестова који су се полагали у ранијим роковима), залагања ученика итд., баш нигде се не рачунају за даље школовање, чак ни када ученик жели да настави студије у Србији. Дакле, било које преписивање, пушкице, шапутање, мобилни телефони и сл. ради добијања што виших оцена немају никаквог смисла, јер та оцена не утиче на ону која ће бити вреднована при упису факултета. Оцене које ученик добија од наставника, током школске године, представљају само сигнал како се у којој области сналази. Оне имају већи значај само за наставнике, што ћу објаснити касније.
Када дође време за полагање, ученик ради тест (у целом свету истог датума) који се затим шаље у Кембриџ, где се сви радови прегледају. Не зна се ко прегледа, не може се бирати ко ће гледати рад ком детету, већ сва деца чекају резултате који стижу током августа, опет свима на свету на исти датум. Преписивање се ригорозно санкционише, јер ако у Кембриџу установе да контрола на испитима није била одговарајућа, школа ће имати велики проблем да одржи лиценцу, дежурни професор може бити кажњен или отпуштен, тако да никоме није у интересу да зажмури на једно око и прави се да није приметио варање. Модерни алати којима се утврђује преписивање са интернета су непобедиви чак и када је у питању ова новија, „интернет генерација“. Ако се приликом прегледања јави сумња да је тест полагао неко ко је користио недозвољена средства, нпр. Chat GPT, биће кажњенi и он и дежурни наставник, а рад ће бити поништен. Такође, ако се приликом прегледања установе сличности између два рада које указују на преписивање, у најбољем случају се пониште оба, а често се пониште сви радови у тој учионици без залажења у то ко је од кога преписивао. Дежурни професор ће бити позван на одговорност, као и директор школе. Зато ни деца немају интерес да било коме „помажу“, како се варање често назива у локалним условима.
Када оцене стигну, могућа је жалба – ученик може тражити да се рад прегледа поново, да му се укаже где је грешио, а могуће је и поновно полагање испита. Наравно, све то се додатно плаћа, губи се рок за упис факултета итд. али то је друга прича.
Како је и систем уписа факултета другачији, ако ученик у редовном року положи испите и добије тражене оцене, нормално ће кренути студије од наредног септембра или октобра (зависно од факултета и државе) без обзира на то што ће коначну диплому добити тек када академска година већ увелико почне. Пријава на факултет се врши подношењем оцена из 3. разреда средње школе (у Кембриџ систему то је 12. разред) и предвиђањем професора коју оцене ће дете имати у последњој години. Овде опет нема варања, јер професор сноси одговорност ако се оцене значајно разликују, а и ученик који коначно добије нижу оцену од тражене неће бити примљен, без обзира на условно примање након 3. године.
Враћамо се на оцене током године – нико не очекује од наставника да има све сјајне ученике. Ипак, професор који у дужем периоду има лоше резултате ученика вероватно неће остати на том радном месту бесконачно, као што је то случај у нашим школама. Поред тога, оцене појединачних наставника, као и школе генерално, током година се прате и пореде са оценама добијеним након прегледања тестова у Кембриџу. Стога професор излази на испит заједно са децом. Константна одступања могу представљати проблем за професора, али за дете то нема ама баш никаквог значаја. Зато је, по мом дубоком уверењу, поклањање оцена незанимљиво и нема потребе да се прети професору и да се захтевају више оцене када се оне не уважавају нигде.
Можда би нека оваква измена решила проблем боље него оштрији закони и казне за насилну децу и родитеље. Јер, као код сваке жртве насиља и у много горим ситуацијама, у једном моменту жртва постане исцрпљена, разочарана и одустаје. Схвата да је лакше прећутати и попустити, без обзира на законе и друга права. Само ретки ће желети да се боре до последњег даха. Није ли боље да тај проблем реши сам систем?
Још једном, Кембриџ систем није савршен и има доста тога што треба поправити, али је свакако неупоредиво бољи од овог нашег. Код нас један професор предаје, оцењује, закључује и пише сведочанства, па сваки родитељ који има проблем са моралом у тој једној особи види и корен и решење свог проблема. У Кембриџ систему се са професорима свађају само они родитељи (верујте, има и таквих) који нису схватили да једине оцене које су важне стижу са другог краја света.