Brojimo sitno do početka nove školske godine i naravno, priča se o štrajku.
Ovaj put, doduše, imamo najavu „belog štrajka“. Obradovao me je ovaj neobični pokušaj da se problemi reše. Obično se štrajkovi bez izuzetka vrte oko novca, pa i neka bedna povišica od svega nekoliko procenata preko ponižavajuće niske plate (i obilje obećanja da će, časna reč, već iduće godine u maju biti još više…), stavi tačku na štrajk. Onda sve iznova – nezadovoljstvo, pretnje, nasilje… Koliko se sećam, ideja gde će profesori davati svima petice ili uopšte neće ocenjivati do sada nije postojala. Nažalost, prosvetni radnici to vide kao jedini način da izbegnu pretnje i batine, pritiske i urgiranja.
Međutim, mislim da će taj vid štrajka sam po sebi rešiti većinu problema, ali ne na način kako to prosvetari očekuju. Neće se rešiti pitanje divljaštva u školama, kao što se ne rešava ni u drugim sferama. Naprotiv – biće zadovoljni i roditelji i đaci, a nakon nekog vremena shvatiće i profesori da im je lakše – neće morati da vagaju i daju sve od sebe da ne oštete dete koje radi i trudi se tako što će pokloniti ocenu nekom lenjivcu. Ne verujem da će mnogo njih shvatiti da je to poslednja kap iza koje sledi totalni kolaps školskog sistema, jer već decenijama ocene nisu ni realne ni pravične. Ovo će biti samo malo očiglednije da mišljenje profesora koliko dete zna ne znači baš ništa.
Potpuno se slažem da se svi problemi u školama vrte oko ocene. S jedne strane, roditelji (koji inače uče decu da ne smeju da lažu, varaju, otimaju, čak ih i grubo kazne ako ukradu bombone u prodavnici) bez trunke stida zahtevaju nacrtanu ocenu iza koje ne stoji ništa. Imam prijateljicu, sjajnu profesorku engleskog jezika, koja svakom takvom roditelju pruži hemijsku olovku i kaže – evo, pišite sami šta treba. Da napomenem, nijedan roditelj to nije prihvatio. Dakle, prevara, krađa, laž, kako god da to crtanje ocena nazovemo, mogu da se tolerišu samo kad nastavnik svojom rukom upiše lažnu peticu.
Nažalost, mnogi profesori na to pristaju. Oni takođe uče, kako svoju, tako i tuđu decu, da ne lažu i ne varaju, ali pisanjem ničim osnovanih petica ili drugih nezasluženih ocena iz predmeta ili iz vladanja, rade upravo to – lažu i varaju. Neko nevaspitano, divlje dete će bez problema imati primerno vladanje, a dete koje ne zna elemente nekog predmeta često će imati četvorku, ako ne i peticu. Tu uvek postoji objašnjenje – moćan roditelj, direktor ili kolega koji insistira da se baš nekom detetu pomogne, „ne mogu više da se nerviram“, „neću ja biti poslednji mohikanac“, „džaba mačevanje s vetrenjačama“… Kao za svako pranje obraza, postoji lepeza vrlo jakih argumenata. Ipak, bar delom je to pristajanje masovno jer ne postoji ama baš nikakva odgovornost ako se, u narednoj stepenici učenikovog školovanja ili rada, ustanovi da je ocena bila izmišljena i da nema nikakvo potkrepljenje. Svakako, dobre ocene i nategnut uspeh ne bi postojali da je predviđena takva odgovornost. Koga bi to bilo koji profesor voleo toliko, da rizikuje da ga neki nadležni organ sutra pozove da obrazloži ocenu, da pred njim učenika ispitaju i, kad ustanove da dete ne zna za prelaznu ocenu, recimo, oduzmu od plate ili suspenduju neodgovornog nastavnika na neko vreme?
Ali, ako zaista postoji volja da se ideja poklanjanja ocena ukine bez posledica u smislu fizičkih napada, uvreda i pretnji i da se ocene bar donekle uniformišu, možda treba pogledati drugačije sisteme ocenjivanja u stranim programima koji postoje u čitavom svetu pa i kod nas. Na primer, Kembridž program i poznate „A levels“. Iako iz iskustva znam da ovaj sistem nije savršen, u smislu zaštite profesora i objektivnijeg ocenjivanja, svakako je svetlosnim godinama udaljen od ovog našeg.
U ovom srednjoškolskom sistemu postoje ispiti nakon onoga što bi kod nas bio drugi razred srednje škole. Međutim, ako učenik nastavi školovanje i završi ekvivalent našeg 4. razreda srednje, ispiti položeni nakon druge godine manje ili više postaju nebitni, osim ako neki fakultet traži ocenu ili znanje iz konkretne oblasti na tom nivou. U suprotnom, bitne su krajnje ocene dobijene na maturi.
Tokom godine, učenici dobijaju ocene (za razliku od naših – brojčanih, ovde su ocene slovne i svako slovo predstavlja određeni procenat savladanog gradiva). Međutim, te ocene, koje daju profesori na osnovu svog utiska, probnih ispita (pripreme za prave ispite na osnovu testova koji su se polagali u ranijim rokovima), zalaganja učenika itd., baš nigde se ne računaju za dalje školovanje, čak ni kada učenik želi da nastavi studije u Srbiji. Dakle, bilo koje prepisivanje, puškice, šaputanje, mobilni telefoni i sl. radi dobijanja što viših ocena nemaju nikakvog smisla, jer ta ocena ne utiče na onu koja će biti vrednovana pri upisu fakulteta. Ocene koje učenik dobija od nastavnika, tokom školske godine, predstavljaju samo signal kako se u kojoj oblasti snalazi. One imaju veći značaj samo za nastavnike, što ću objasniti kasnije.
Kada dođe vreme za polaganje, učenik radi test (u celom svetu istog datuma) koji se zatim šalje u Kembridž, gde se svi radovi pregledaju. Ne zna se ko pregleda, ne može se birati ko će gledati rad kom detetu, već sva deca čekaju rezultate koji stižu tokom avgusta, opet svima na svetu na isti datum. Prepisivanje se rigorozno sankcioniše, jer ako u Kembridžu ustanove da kontrola na ispitima nije bila odgovarajuća, škola će imati veliki problem da održi licencu, dežurni profesor može biti kažnjen ili otpušten, tako da nikome nije u interesu da zažmuri na jedno oko i pravi se da nije primetio varanje. Moderni alati kojima se utvrđuje prepisivanje sa interneta su nepobedivi čak i kada je u pitanju ova novija, „internet generacija“. Ako se prilikom pregledanja javi sumnja da je test polagao neko ko je koristio nedozvoljena sredstva, npr. Chat GPT, biće kažnjeni i on i dežurni nastavnik, a rad će biti poništen. Takođe, ako se prilikom pregledanja ustanove sličnosti između dva rada koje ukazuju na prepisivanje, u najboljem slučaju se ponište oba, a često se ponište svi radovi u toj učionici bez zalaženja u to ko je od koga prepisivao. Dežurni profesor će biti pozvan na odgovornost, kao i direktor škole. Zato ni deca nemaju interes da bilo kome „pomažu“, kako se varanje često naziva u lokalnim uslovima.
Kada ocene stignu, moguća je žalba – učenik može tražiti da se rad pregleda ponovo, da mu se ukaže gde je grešio, a moguće je i ponovno polaganje ispita. Naravno, sve to se dodatno plaća, gubi se rok za upis fakulteta itd. ali to je druga priča.
Kako je i sistem upisa fakulteta drugačiji, ako učenik u redovnom roku položi ispite i dobije tražene ocene, normalno će krenuti studije od narednog septembra ili oktobra (zavisno od fakulteta i države) bez obzira na to što će konačnu diplomu dobiti tek kada akademska godina već uveliko počne. Prijava na fakultet se vrši podnošenjem ocena iz 3. razreda srednje škole (u Kembridž sistemu to je 12. razred) i predviđanjem profesora koju ocene će dete imati u poslednjoj godini. Ovde opet nema varanja, jer profesor snosi odgovornost ako se ocene značajno razlikuju, a i učenik koji konačno dobije nižu ocenu od tražene neće biti primljen, bez obzira na uslovno primanje nakon 3. godine.
Vraćamo se na ocene tokom godine – niko ne očekuje od nastavnika da ima sve sjajne učenike. Ipak, profesor koji u dužem periodu ima loše rezultate učenika verovatno neće ostati na tom radnom mestu beskonačno, kao što je to slučaj u našim školama. Pored toga, ocene pojedinačnih nastavnika, kao i škole generalno, tokom godina se prate i porede sa ocenama dobijenim nakon pregledanja testova u Kembridžu. Stoga profesor izlazi na ispit zajedno sa decom. Konstantna odstupanja mogu predstavljati problem za profesora, ali za dete to nema ama baš nikakvog značaja. Zato je, po mom dubokom uverenju, poklanjanje ocena nezanimljivo i nema potrebe da se preti profesoru i da se zahtevaju više ocene kada se one ne uvažavaju nigde.
Možda bi neka ovakva izmena rešila problem bolje nego oštriji zakoni i kazne za nasilnu decu i roditelje. Jer, kao kod svake žrtve nasilja i u mnogo gorim situacijama, u jednom momentu žrtva postane iscrpljena, razočarana i odustaje. Shvata da je lakše prećutati i popustiti, bez obzira na zakone i druga prava. Samo retki će želeti da se bore do poslednjeg daha. Nije li bolje da taj problem reši sam sistem?
Još jednom, Kembridž sistem nije savršen i ima dosta toga što treba popraviti, ali je svakako neuporedivo bolji od ovog našeg. Kod nas jedan profesor predaje, ocenjuje, zaključuje i piše svedočanstva, pa svaki roditelj koji ima problem sa moralom u toj jednoj osobi vidi i koren i rešenje svog problema. U Kembridž sistemu se sa profesorima svađaju samo oni roditelji (verujte, ima i takvih) koji nisu shvatili da jedine ocene koje su važne stižu sa drugog kraja sveta.