Ко ће „упасти” код које учитељице и чија је веза јача

август 5, 2019

Нора је гледала на сат, и чим је откуцало петнаест до шест, кренула је ка школи. У шест ће истаћи спискове првака по одељењима, и желела је само да потврди оно што је већ знала – њен првенац ће бити код Милене, најбоље учитељице у школи, и у разреду са Миланом и Урошем, другарима из вртића.

Насмејана је корачала улицом. И она и супруг су се својски потрудили да Страхиња упадне баш код Милене. Питали су учитељицу у пензији која је са Миленом годинама радила у истој смени, и препоручила је њу као прави избор за Страхињу. Консултовали су се са родитељима чија деца су ишла у исту школу. Слушала је мишљења о разним учитељицама, и по свим изворима, избор се свео на Милену. Потегли су везе из Општине, и добили чврсте гаранције да ће дечак бити у њеном разреду.

’Страхињином карактеру одговара баш таква учитељица – строга, правична и доследна, али са много љубави према деци’ размишљала је Нора. Била је реална – Страхиња је врло захтевно дете, тврдоглаво, некако „своје“ – ништа му се није могло наметнути. Од тога шта хоће, а шта неће да једе, с ким хоће да се дружи, кад хоће да спава, и када ће да спреми собу. Ако он нешто неће, нема тога ко ће га на то натерати, и Нора је поштовала његов карактер. Није хтела да понови грешке својих родитеља, и да га ставља у „друштвено прихватљиве калупе“. ’Где сам ја, а где сам могла бити, само да ме родитељи нису спутавали и кажњавали’ често је размишљала. ’Немам самопоуздања, плашим се ауторитета, добро сам и оволико у животу постигла!’

Зато је са својом децом примењивала сасвим друге тактике. Знала је да ће их школа научити како „морају“ да се понашају, али ће до тада она учинити све да развију своју индивидуалност.

Полако је прилазила школи, и видела велику групу родитеља. Гледали су једни другима преко глава, покушавајући да нађу име свог првачића на листама.

„Јес!“ викнуо је један тата, и са широким осмехом пришао жени. „Код Драгице је!“ Изљубили су се.

„Немогуће“ у неверици је изговорила једна мама, и извадила мобилни телефон. Дрхтавом руком је звала мужа, и молила да зове комшиницу, и види у чему је проблем.

Нора је кроз тамне наочаре посматрала читав тај свет, свесна да за њу нема неизвесности. Сачекала је да се гужва мало разиђе, није желела да се гура у маси узбуђених родитеља.

Пришла је огласној табли и опуштено гледала пет спискова. ’Драгица… Ивана… Нада… Татјана… Милена. Ту смо. Прво пет!’ Списак од двадесет петоро деце је био уазбучен, и брзо је спустила поглед на дно листе. ’Танасковић, Тодоровић… Чекај… Станковић… Танасковић… Тодоровић… Мора да је нека грешка, можда су погрешно уазбучили’. Прошла је цео списак, прво одозго, па одоздо, али Страхиње Тешића нигде није било. ’Они нису нормални, нису ми уписали дете’ помислила је, и кренула ка секретаријату. ’Да ли иког има сад, или морам да чекам сутра?’ Срце јој је убрзано лупало, дланови су се знојили. Њен син није уписан у први разред!

’Невероватно! Идиоти!’ беснела је. На крају ходника спазила је Светлану, која јој је, са широким осмехом и раширених руку, прилазила.

„Јеси видела?“ рече док ју је грлила. „Влада и Страхиња су заједно! Пресрећна сам! Влада ће се одушевити!“

„Молим? Где су заједно?“ запањила се Нора.

„Па, јеси видела спискове? Код неке Наде, у првом три. У разреду су са Соњом, Душаном и Саром из групе.“

„Код Наде?? Немогуће!“ Нори се замрачило пред очима.

„Ја сам пресрећна! Тако су се лепо играли у вртићу. Сад ће се дружити још осам година. Знаш, да су у различитим одељењима, не би то било то…“ Светлана је причала и причала, али Нора је више није чула. Вртело јој се у глави, и фалило јој је ваздуха.

„Код Наде? Оне разведене? Без деце? То је немогуће. То не долази у обзир. Она нам је била последња од свих пет!“

„Откуд знаш да је разведена и да нема деце?“ упита Светлана.

„Па, распитала сам се све. Мени фрустрирана учитељица не треба. Притом, ко нема деце не може децу разумети.“ рече Нора. „Морам да зовем Срђана да под хитно зове овога из Општине.“

„Ма, шта ти је? Па, шта има везе? Па, и моја сестра је разведена, па јој ништа не фали. Дај, пусти нека иде тамо где је психолог одредио…“ покуша Светлана да је смири, али Нори су већ кренуле сузе.

„Не долази у обзир! Да сам хтела да психолог одређује, не бих оволике везе потезала. Срђан је однео и виски, и обећао да ће га извеси на вечеру! Планирали смо да му дамо… Хало?“ Нора показа Светлани на свој мобилни телефон, као знак да мора прво да обави разговор

„Срђане“ рече, бришући сузе. „Страле је упао код оне разведене… Шта ’како’? Откуд ја знам како?? Само да знаш да под хитно зовеш Младена или оног његовог кума, и да се ово до сутра реши…. Обећали су нам, однео си им виски, рекли су да је све решено… Ово не долази у обзир“ јецала је. „Толико смо се распитивали и трудили… и да упадне код најгоре! Јави ми шта си урадио!“ Нора прекиде везу.

Светлана је поново загрли. „Ја још била пресрећна што ће момци бити заједно… Немој да се секираш, ко зна зашто је то добро… Ипак, то све што си се распитала, све су то туђи ставови, нисмо упознали те жене…“

„Немам шта да упознајем разведену незадовољну жену без деце. Како ти није јасно? Ово је катастрофа!“ говорила је Нора кроз сузе.

Погледала је гомилу родитеља, још неки су плакали, неки су се радовали, и сви су држали мобилне телефоне јављајући вести – добре или лоше – својим најближима. Нора је поново пришла огласној табли, надајући се да је Светлана погрешно видела, али име Страхиња Тешић јој је прво упало у очи у листи за прво три. Наглас је зајецала.

На прво звоно телефона је одговорила. „Реци… И? И шта сад? Ма немој! А да прими виски је могао! Ђубре једно! Како га није срамота! Ићи ћу сад одмах код директора и захтевати да се учитељица промени. Ти и твоје везе! Рекао си да је то решено, и ево види шта се десило. Четири године пакла, да ли ти је то јасно??“ урлала је кроз сузе. Утишала је глас да је Светлана не би чула. „И, каже ми Светлана да је и Душан у разреду! Да ли схваташ! Оно разакано дериште чији отац се бави ко зна каквим сумњивим пословима! Ја нећу да то буде Страхињино окружење! Молим те, реши ово!“ Бесно је прекинула везу.

„Безобразлук! Сад одједном није ништа могао, а сам се понудио, ’ајде да смо га молили, него је први истрчао, и сад пуј пике не важи!“ јадала се Светлани.

„Па, види да ли је директор ту, да одмах то решиш ако баш желиш. Ја се нисам ни распитивала, нити знам каква је која учитељица… Откуд знам шта је за неког тамо ’добра’ учитељица, боље да пустим шта му судбина додели!“

„Јеси ти свесна колико је важно која учитељица ће бити твом детету? Хеј, то је четири године сваког дана! Ја се распитујем већ за Николету, која има пет година, да на време одлучимо где ће она, не можеш тек тако да предаш дете било коме у руке!“ рече Нора бришући сузе. Руке су јој се тресле. „Идем до директора!“ рече, и замаче иза угла. Из ташне је извадила папирну марамицу и издувала нос.

На ходнику који је водио до канцеларије директора је видела дугачак ред. Готово сви плакали. Неки су тихо причали мобилним телефоном. Било јој је јасно да није једина незадовољна.

„Чисто сумњам да ће од овога ишта бити“ обрати јој се једна уплакана бака. „Кажу да ће директор доћи, да је на састанку, а сигурно је ту негде и крије се!“

„Морамо веровати да ћемо успети. У супротном нас чека катастрофа!“ рече Нора.

„Моја унука упала код Иване… Та је најгора… Оставља четворке и из ликовног, еј, из ликовног! Шта да причамо даље?“ рече бака.

„То је ништа. Мој је упао код Наде!“ рече Нора.

„Па, ми смо хтели код Наде! Хоћете да се мењамо?“ Баки се појави искрица у очима.

„Не, хвала, ми смо хтели Милену! Видећу да ли неко ко је упао код Милене хоће да се мења са мном!“ категорична је била Нора.

„Ако смем да Вам кажем, ми смо чули за ту Милену да више воли дечаке, и то нам није одговарало. И, кад дођу у пети разред, њени се не снађу баш најбоље. Све је нешто кроз игру, и нешто иди ми – дођи ми. Зато смо хтели Наду, њени су најбољи из математике…“ говорила је бака у пола гласа.

„Ма, каква Нада, та жена није нормална!“ укључи се један тата из реда. „Боље останите код Иване, чуо сам да је одлична за српски, и онако је доста креативна, прави приредбе и тако то, али нама није одговарала, јер кажу да је често болесна, и много изостаје, па после удари контролни и деца покваре оцене… Ми хоћемо Драгицу, а упали смо код Татјане. Она је пред пензијом, незаинтересована, нервозна, свакако нећу пустити дете код ње!“

„И мој син је упао код Татјане“, укључи се једна мама. „Чули смо о њој језиве приче. Једна девојчица из краја је променила школу због ње. Један дечак и дан-данас има трауме, а сад је седми разред… Није нормална жена…“

И други родитељи из реда су ослушкивали шта се прича. Један по један су се укључивали у разговор. На крају су сви завршили у великом кругу, и кроз сузе делили са другима шта су о којој учитељици чули, и код које желе да дете пређе.

„Људи!“ обрати се једна мама групи „Хајде да направимо своје спискове, и да то доставимо директору кад дође! Какви психолози и педагози?! Знамо ми ваљда најбоље каква учитељица треба нашој деци!“

Очајни људи су одједном почели да се осмехују. Схватили су колико је предлог добар.

„Браво!“ узвикивали су, неки су чак изљубили жену која је дала генијалан предлог. За трен ока, Нора отрча до огласне табле.

„Ови спискови не важе!“ рече родитељима који су још увек били тамо, и скиде папире прикачене шпенадлама. „За једно пола сата имаћете праве!“

Родитељи су је гледали у чуду, неки су викали за њом, псовали, али Нора је хитала назад.

„Идемо редом. Ко је за Драгицу и прво један?“ Уредно је записивала имена заинтересованих, одељење по одељење, догод није завршила са првим пет. Страхињу је уписала под бројем један и доцртала срце.

Родитељи нису ни приметили када је директор, сакривен испод качкета и са високо дигнутом крагном кошуље, прошао поред њих, и замакао иза ћошка.

Аутор: М.Б.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама