Др Ранко Рајовић, шеф катедре за неуронауке на Педагошком факултету у Љубљани, говори на својим предавањима често о томе како је одгајао својих четворо деце и на тај начин учио важне лекције, стичући искуства која му и данас користе у раду.
Истиче, такође, да су родитељи склони томе да злоупотреба дечја колица, користећи их дуго, понекад на штету детета.
„Родитељи користе колица до друге, треће године. Кад их питам зашто, неки ми кажу па како само годину две да их користимо, кад смо их платили 500 – 600 евра? На то их питам, да ли им је заправо жао пара? Али није само то, кажу, колица су им и помоћ. То онда значи да ми тиме хоћемо себи да олакшамо, купили смо најбоља колица и онда шта, да их користимо до пете године? Јесте купили најбоља колица? Па дајте их некој жени која нема кад ваше дете напуни две године. Готово, нема више колица.“ – искрен је Рајовић.
Додаје да му родитељи често говоре како деца колица користе само мало док су у шетњи, да ускоче да се одморе, ако се уморе. Као одговор на то, испричао је једну причу.
„Имам четворо деце и с њима сам годишње пет или шест пута одлазио на планину Тару, где смо боравили у кући без струје и воде, а извор је био на 50 метара. Једне године, био је летњи распуст и било је јако вруће, па су ме питали да ли могу по сладолед. А до куће је био неки шумски пут којим се ишло до продавнице, око 5 километара. Рекао сам им да нећу сад да палим ауто по том путу, једино да идемо пешке. Тада су са мном били Ива, која је имала четири и Вук који је имао три године. Кажу, хоће да иду пешке. И кренемо.“ – прича Ранко Рајовић за емисију ПСИХОЛОГиЈА, на ХРТ-у.
Али, поставио је један услов. Ако деца кажу да су уморна, одмах се враћају кући. Јер то је, каже он, узраст када деца лако кажу „мама, тата, уморан сам, носи ме“. И родитељи се обично сажале и узму да их носе.
„Ишли смо тако шумским путем, а деца су на планини због змија увек носила чизме, чак и лети. И то су биле старе, потрошене чизме, са оним рупицама на ђоновима. Станемо ми на пола пута, каже Вук „пауза“ и почне да скида чизме. На моје питање шта је било, одговара да не зна. Ја узимам чизме, видим да су се ђонови напунили ситним каменчићима, па су тешке пола килограма. Нађемо грану, повадимо каменчиће и наставимо пут.“ – прича даље Ранко Рајовић.
Тог дана су, каже он, прешли 10 километара због сладоледа.
„Кад сам ја то видео, сутрадан, идемо тражимо вргање на једно брдо, сутра идемо на друго даље да тражимо лисичарке. Јер да кажем идемо у шетњу, то не може. Они морају да имају неки задатак који ће их мотивисати.“ – објашњава Рајовић.
Како каже, историја се сада понавља, па његов син Вук који има Тару и Видака, исто четири и три године, такође с њима одлази на Тару.
„На исти начин иду по сладолед, с тим што он на пола пута стане и тражи да се врати јер је уморан, па га деца бодре да није, да може, да издржи…“ – кроз смех прича Ранко Рајовић.
Поента ове приче заправо је та да родитељи, када дете има више од две године, из употребе треба да избаце колица.
„Ако ви видите да они због сладоледа са 3-4 године могу да пређу 10 километара, па нема оправдања. Каже неко, па ви мучите децу. Није то мучење деце, тако их спремате за живот. Да савладају један проблем, други, трећи пети… Они су пуни хормона среће кад се то догоди. А ми ако радимо све за њих, ми им то одузимамо…“ – објаснио је Рајовић.