Ни у једном случају мајка не би требало да допусти детету да стекне преимућство над њом

9 септембра, 2021

У најранијем развоју дете је потпуно зависно од мајке. Здрав развој његове личности уовој фази зависи искључиво од његових родитељаи резултује његовом спремношћу да се са потпуним поверењем и сигурношћу на њих ослони. Исправним васпитањем без претераног осујећења (које изазива несигурност и неповерење)и без претераног задовољавања више од његових реалних потреба (које формира размаженост његове личности), дете се може у великој мери сачувати од фиксације на овом степену развоја. Но, заустављање на тој фази развоја, када је нормално да дете буде у центру пажње родитеља, може да формира егоцентричну потребу која га потом целог века оптерећује да мора да осећа да је у центру пажње других људи и да
све постоји да би му угађало.

Foto: Canva

Свеједно је да ли мајка занемарује дете и емотивним рањавањем код њега буди неугасиву потребу за доказима њене љубави или можда дете претерано мази наводећи га да се опија осећањем вољености. У оба случаја, дете се наводи на формирање неугасиве потребе за осећањем вољености.

Једна од највећих савремених препрека исправном васпитању деце свакако јесу мајке које не покреће права љубав према детету већ себични сентимент. Ми не можемо да ценимо што мајке осећају љубав према својој деци када то саме нису изабрале, јер је то једноставно продукт њихове генетике. Али можемо да их ценимо на основу функције које оне придају својим осећањима. Ако мајка више воли осећања које jој дете изазива, од саме личности детета и његових реалних потреба, она својом незрелом улогом својих осећања сама формира себичан однос према детету, а не однос праве љубави. Таква мајка тешко може да васпита дете да буде како треба, јер не може да поднесе осујећење своје себичности када дете васпитава јер то често подразумева да се дете буни и плаче. Да би избегла непријатна осећања, таква мајка удовољава детињим слабостима, размазује га и чини да оно само буде себично. А непобеђена себичност природно временом води њено дете у незахвалност и депресију, јер су себични мотиви неутољиви. Мајке покренуте себичним сентиментом не могу да поднесу да им дете плаче, чак и када плаче само да би тако мајку приволело да удовољи његовим крајње безразложним хировима. На пример, дете може плакањем притискати мајку да га она стално носи или да му даје нездраву храну. Мајка са непобеђеним себичним сентиментом неће “имати срца” да се таквим хировима одупре, а то ће бити пре свега на штету детета које тиме неће научити да своје жеље обуздава. Често се слабост родитеља види у попуштању дечјим хировима за слаткишима, који су због високе концентрације шећера штетни по мозак и имунитет детета. Мајке су слабо свесне да преко те слабости, које оне погрешно називају појмом љубави, пристају на детињу манипулацију.

“Многи толико угађају својој деци да ће им радије дозволити да улете у било какав преступ, него да их укоре. Они не могу да поднесу плач своје деце и зато удовољавају сваком њиховом хиру и злим жељама. Такви родитељи наносе срамоту себи, а невољу својој деци: јер Бог често мора да их укорава. Тешке су Божје корекције и често сналазе и родитеља и дете: као што је суд дошао на Илија и његове синове, јер такви родитељи постају саучесници у гресима своје деце: а такође и у
судовима који походе њихову децу.” (William Gouge, Of Domesticall Duties, godina 1622.)

“Јако мало родитеља почиње рано да поучава своју децу послушности. Обично дете напуни две или три године пре него што родитељи почну са васпитавањем, а до тада се уздржавају од дисциплиновања мислећи да је дете превише мало да би
могло да слуша. Али све то време самовоља јача у малом бићу, и сваким даном је све теже родитељу да стекне контролу над дететом. … Немојте давати деци било шта због чега плачу, чак иако ваше нежно срце жели то тако снажно да уради;  јер уколико једном задобију победу плакањем, очекиваће да то поново учине. … Деца морају да науче да њихове жеље не могу бити задовољене уколико су подстакнуте себичношћу. … Ни у једном случају мајка не би требало да допусти детету да стекне преимућство над њом; и у циљу очувања овог ауторитета, није неопходно прибегавати оштрим мерама; чврста, стабилна и смирена рука и љубазност која ће уверити дете у вашу љубав према њему ће постићи циљ. Али уколико допустите да себичност, бес и самовоља иду својим правцем током прве три године детињег живота, биће доста тешко да дете потчините здравојдисциплини.”” (E.G. White, Child Guidance, http:// svetlost.org/vodic_o_vaspitanju.pdf)

Задржавање у развоју детета оставља трагичне последице на саму личност детета када оно одрасте. Реална детиња потреба за уздањем у помоћ родитеља тада се трансформише у пребацивање сопствене одговорности на друге људе да задовоље његове потребе, док се реална потреба за вољеношћу и пажњом родитеља трансформише у неугасиву психолошку потребу зa осећањем вољености.

Претерана очекивања од онога што други појединци и заједница треба да ураде за ту особу доводи до губитка интересовања да се разумеју потребе других људи и воље да се на њих одговори.

Осујећење потребе за сигурношћу у тој фази развоја може да остави трага у страху и неповерењу у каснијем односу те особе према другим људима.

Несазрелост и задржавање развоја одрасле личности на нивоу детета резултује егоцентричним очекивањима, која више није могуће задовољити, не само зато што више нема ко да их задовољи, већ зато што су сама егоцентрична очекивања по својој природи неутољива. Зато је важно схватити значај правовременог васпитања. Уколико деца не победе своје жеље и хирове као мала, она ће их под другим формама испољавати и када одрасту.

Резултат осујећења хирова које више није могуће задовољити јесте константна нота депресије и незахвалности. Крајњи резултат задржавања на првој фази развоја у социјалном односу јесте незахвална и депресивна особа, за коју други људи не постоје као личности са својим потребама. Они постоје само као извор њене забаве, задовољења њене знатижеље и њене психолошке потребе да се осећа да је у центру њихове љубави, брижности и пажње.

Искушења савременог васпитања деце
Београд, 2019.

Милош Богдановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Ни у једном случају мајка не би требало да допусти детету да стекне преимућство над њом"

  1. Caca каже:

    Samo kad ste nam Vi objasnili šta je “prava ljubav” majke…

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама