Развојна диспраксија представља неуролошки поремећај координације који се првенствено уочава у незрелости организовања покрета. Код овог поремећаја, мозак не може исправно да обради информације које прима из околине, због чега везе између неуролошких путева нису довољно добро успостављене. Други назив који се понегде користи за овај поремећај је „синдром неспретног детета“
Док неуролошки путеви код здраве деце јачају кроз развој и учење, код диспраксије мозак не допушта потпуни пренос неурона. Зато је деци са диспраксијом потребно много више времена како би научила неку нову активност коју деца типичне популације савладају спонтано и кроз игру.
Појава диспраксије није повезана са интелигенцијом, али сама диспраксија може довести до потешкоћа у учењу. Карактеристично је да се чешће јавља код дечака него код девојчица.
Постоје три главне врсте диспраксије, а то су:
– моторичка,
– орална,
– вербална
Моторичка диспраксија
Моторичка диспраксија заправо представља незрелост у извођењу моторичких радњи као што су: стајање, седење, ходање, пењање, силажење итд. Ова врста диспраксије се може врло лако уочити код детета током игре с вршњацима, јер дете има потешкоћа у физичким активностима као што су: трчање, вожња бициклом, бацање и хватање лопте, скакање итд.
Такође, ова врста диспраксије код деце често може изазвати падање без неког видљивог разлога (нпр. дете хода по равној површини и падне), ударање у предмете (нпр. у намештај, справе на игралишту и сл.) или рушење предмета око себе (саплиће се о њих, качи их удовима).
Моторичка диспраксија, самим својим постојањем, може отежати дететову социјализацију, јер околина, а посебно вршњаци, нису спремни да разумеју овакав вид поремећаја, па често ову децу проглашавају неспретнима, неспособнима или непажљивима.
Диспраксија се може манифестовати као тешкоћа у развоју:
– координације крупне моторике – потешкоће у координацији покрета целог тела или крупних покрета (уочљива неспретност у спортским активностима)
– координације фине моторике – потешкоће у координацији покрета прстију и шаке потребних за писање, цртање, храњење и одевање.
Орална диспраксија
Орална диспраксија представља смањену активност целокупне мишићне мускулатуре лица. Деца са овим поремећајем имају великих потешкоћа с гутањем, жвакањем, сисањем па чак и са смејањем. Све ове потешкоће могу допринети појави пробавних сметњи, поремећаја у исхрани, одбијања хране и повећане опасности од гушења. Такође, развој језичких способности код ове деце најчешће касни.
Вербална диспраксија
Вербална диспраксија или диспраксија говора је поремећај који се огледа у нејасном говору детета. Може се јавити изоловано или у комбинацији с другим тешкоћама. Учесталија је код дечака него код девојчица (4:1). Она је узрокована потешкоћама с покретањем језика, усана и непца.
С обзиром да постоји велики број поремећаја говора, понекад их је тешко разликовати, али најважнији симптом вербалне диспраксије који потврђује овај поремећај је да дете једну реч изговара скоро сваки пут на другачији начин, брка редослед гласова у речи или речи у реченици и има лошу координацију оралне мускулатуре што може довести до балављења или неуредности при јелу. Говор ове деце је углавном нејасан и неразумљив, а готово им је немогуће да изговоре тешке и сложене речи.
Диспраксија говора често остаје непримећена, како у предшколском, тако и у школском узрасту, а деца с вербалном диспраксијом су неретко окарактерисана као “лења”.
Остали симптоми диспраксије:
– тешкоће у памћењу
– немогућност концентрације у бучној средини
– отежано усмеравање пажње
– неуредност у јелу
– тешкоће при облачењу
– лоша организација радног простора
– тешкоће писања и преношења идеја на папир
– тешко читљив и неуредан рукопис,
– тешкоће при употреби школских предмета (нпр. маказе, четкице)
– учестале незгоде или повреде усред неспретности
Разлози непрепознавања диспраксије су то што се овај развојни поремећај често јавља паралелно с другим тешкоћама као што су тешкоће у развоју говора и језика, проблеми читања (дислексија), тешкоће при писању (дисграфија) и математичке тешкоће (дискалкулија). Око половина деце са диспраксијом показује и знакове тешкоћа у задржавању пажње, а око 20% има АДХД (поремећај пажње с хиперактивним поремећајем).
Аутор: Катарина Ланцрат Томановић, мастер дефектолог и специјални педагог, аутор блога Дефектолог и ја