У установама образовања и васпитања законом је забрањен сваки облик насиља. Ипак, вести о насиљу у школама нижу се претходних година, а жртве су сви – и ученици и наставници. Александар Бауцал, психолог и професор Филозофског факултета у Београду, каже за Инсајдер да је од почетка 2000-их кренуло озбиљно промишљање о реформи образовања, а једна од кључних тема постало је – насиље у школи.
“Од тог тренутка је подигнута свест о томе шта је све насиље у школи, односно шта је то што смо ми нормализовали у некој нашој традицији, у некој нашој свакодневној пракси, а да то не би смело да се дешава у образовању. Доста дуго је у нашој традицији било нормално да наставник каже ученику да је глуп, да је лењ, битанга и тако даље. И као што смо некад забранили физичко кажњавање деце од стране наставника, тако је расла и свест о томе да наставник мора да комуницира с децом на такав начин да увек поштује личност детета и да не постоји ниједна ствар које дете може да прекрши, а да ми смемо да угрозимо достојанство и интегритет дететове личности”, рекао је Бауцал.
Бауцал истиче да се насиље у школама не сме третирати као засебан ентитет, већ као проблем који се прелива из друштва у коме је оно легитимизовано, чак постало и фактор који “доводи до успеха”. А када се у таквом друштву инцидент деси, стратегија односа према насиљу постала је – “ћути и трпи”.
Као један од главних разлога за стварање овакве климе, професор види и неразумевање и неповерење у “праву сврху образовног система”.
“Ми имамо образовни систем за који нико не види шта му је сврха. Многа деца иду у школу, они тамо уче неке ствари за које не верују да их припремају за живот. Родитељи такође, вероватно, мисле да је у школи једино важно да ученици добију добре оцене. А оно што је суштина образовања, то је да ученици постану бољи људи, компетентнији људи, велики број родитеља не види да се то дешава у школи. Велики број наставника такође има осећај да ради посао који се не цени у друштву и они на неки начин имају и један објективан доказ да је то тако, кад погледају своју плату. Све је то довело до тога да имамо један велики систем у ком много људи проводи много времена, а не виде сврху. Тако смо створили психолошке предуслове да људи постану нервозни, агресивни, напети и у таквим околностима неки мали инцидент, нека реч, неки поглед, врло лако може да буде она тачка која некога пребаци из тог стања неке повишене негативности у агресију”, објаснио је Бауцал.
Неразумевањем, нормализовањем насиља и његовом глорификацијом у друштву, струка каже – долази до ескалације насиља у школама.
Након мајских трагедија у ОШ “Владислав Рибникар” и селима Дубони и Малом Орашју, настала је “Мајска платформа”, као друштвени одговор насиљу. Покренута је због осећаја међу стручном заједницом да након ових трагедија није довољно учињено.
“Треба бити поштен и рећи да се ипак у претходном периоду нешто радило када је у питању проблем насиља у образовању. Министарство је мењало законе, протоколе, уведена је платформа Чувам те, уведени су разни механизми на том делу папира, документа је урађено пуно тога. Међутим, то није дало никакве ефекте и један од закључака Мајске платформе је било да таква решења која су административна неће решити проблем, зато што у реалности школе у ствари не примењују те протоколе. Прва стратегија школе, кад се деси насиље, обично је игнорисање. Ако ви региструјете то као инцидент онда постоји бојазан у управи школе да би то могло да се лоше одрази на школу.”, рекао је Бауцал.
Као дугорочно решење за насиље у образовном систему Бауцал сматра да је кључно да школа функционише као добра заједница. У Србији таквих примера има, каже он, али да је потребно време да тај систем заживи у свим школама.
Он истиче да, кад се случајеви насиља у школи десе, онда они захтевају деловање школе као тима, заједнице.
„Али многе наше школе су подељене. То су физичка места где наставници дођу да одраде своје часове, а деца да одраде улогу ученика. И онда тако та отуђена заједница, кад се деси насиље, свако гледа да се сакрије. И у таквим ситуацијама, када наставник доживи насиље, нема довољно подршке од својих колега. А тај недостатак подршке нам говори да та школа није добра заједница, а да се ти наставници не доживљавају међусобно као тим који заједнички васпитавају и образују децу. Него они гледају да је свако острво за себе и ако се на твом острву десило неко насиље, ја ћу те подржати начелно и спровешћу протоколе и то је то, толико од мене. Али сви то одмах виде и то није добро ни за оне који у тој ситуацији нису жртве насиља. Јер и они настављају да живе са идејом да сутра, ако они буду жртве, њима нико неће прискочити у помоћ.“ – објаснио је Александар Бауцал.
Проблемом насиља над наставницима бавила се екипа ТВ серија “Мале велике приче” у емисији “Школско звоно – Аларм за државу”.
Теодора Марковић
Извор: Инсајдер / Зелена учионица