U ustanovama obrazovanja i vaspitanja zakonom je zabranjen svaki oblik nasilja. Ipak, vesti o nasilju u školama nižu se prethodnih godina, a žrtve su svi – i učenici i nastavnici. Aleksandar Baucal, psiholog i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže za Insajder da je od početka 2000-ih krenulo ozbiljno promišljanje o reformi obrazovanja, a jedna od ključnih tema postalo je – nasilje u školi.
“Od tog trenutka je podignuta svest o tome šta je sve nasilje u školi, odnosno šta je to što smo mi normalizovali u nekoj našoj tradiciji, u nekoj našoj svakodnevnoj praksi, a da to ne bi smelo da se dešava u obrazovanju. Dosta dugo je u našoj tradiciji bilo normalno da nastavnik kaže učeniku da je glup, da je lenj, bitanga i tako dalje. I kao što smo nekad zabranili fizičko kažnjavanje dece od strane nastavnika, tako je rasla i svest o tome da nastavnik mora da komunicira s decom na takav način da uvek poštuje ličnost deteta i da ne postoji nijedna stvar koje dete može da prekrši, a da mi smemo da ugrozimo dostojanstvo i integritet detetove ličnosti”, rekao je Baucal.
Baucal ističe da se nasilje u školama ne sme tretirati kao zaseban entitet, već kao problem koji se preliva iz društva u kome je ono legitimizovano, čak postalo i faktor koji “dovodi do uspeha”. A kada se u takvom društvu incident desi, strategija odnosa prema nasilju postala je – “ćuti i trpi”.
Kao jedan od glavnih razloga za stvaranje ovakve klime, profesor vidi i nerazumevanje i nepoverenje u “pravu svrhu obrazovnog sistema”.
“Mi imamo obrazovni sistem za koji niko ne vidi šta mu je svrha. Mnoga deca idu u školu, oni tamo uče neke stvari za koje ne veruju da ih pripremaju za život. Roditelji takođe, verovatno, misle da je u školi jedino važno da učenici dobiju dobre ocene. A ono što je suština obrazovanja, to je da učenici postanu bolji ljudi, kompetentniji ljudi, veliki broj roditelja ne vidi da se to dešava u školi. Veliki broj nastavnika takođe ima osećaj da radi posao koji se ne ceni u društvu i oni na neki način imaju i jedan objektivan dokaz da je to tako, kad pogledaju svoju platu. Sve je to dovelo do toga da imamo jedan veliki sistem u kom mnogo ljudi provodi mnogo vremena, a ne vide svrhu. Tako smo stvorili psihološke preduslove da ljudi postanu nervozni, agresivni, napeti i u takvim okolnostima neki mali incident, neka reč, neki pogled, vrlo lako može da bude ona tačka koja nekoga prebaci iz tog stanja neke povišene negativnosti u agresiju”, objasnio je Baucal.
Nerazumevanjem, normalizovanjem nasilja i njegovom glorifikacijom u društvu, struka kaže – dolazi do eskalacije nasilja u školama.
Nakon majskih tragedija u OŠ “Vladislav Ribnikar” i selima Duboni i Malom Orašju, nastala je “Majska platforma”, kao društveni odgovor nasilju. Pokrenuta je zbog osećaja među stručnom zajednicom da nakon ovih tragedija nije dovoljno učinjeno.
“Treba biti pošten i reći da se ipak u prethodnom periodu nešto radilo kada je u pitanju problem nasilja u obrazovanju. Ministarstvo je menjalo zakone, protokole, uvedena je platforma Čuvam te, uvedeni su razni mehanizmi na tom delu papira, dokumenta je urađeno puno toga. Međutim, to nije dalo nikakve efekte i jedan od zaključaka Majske platforme je bilo da takva rešenja koja su administrativna neće rešiti problem, zato što u realnosti škole u stvari ne primenjuju te protokole. Prva strategija škole, kad se desi nasilje, obično je ignorisanje. Ako vi registrujete to kao incident onda postoji bojazan u upravi škole da bi to moglo da se loše odrazi na školu.”, rekao je Baucal.
Kao dugoročno rešenje za nasilje u obrazovnom sistemu Baucal smatra da je ključno da škola funkcioniše kao dobra zajednica. U Srbiji takvih primera ima, kaže on, ali da je potrebno vreme da taj sistem zaživi u svim školama.
On ističe da, kad se slučajevi nasilja u školi dese, onda oni zahtevaju delovanje škole kao tima, zajednice.
„Ali mnoge naše škole su podeljene. To su fizička mesta gde nastavnici dođu da odrade svoje časove, a deca da odrade ulogu učenika. I onda tako ta otuđena zajednica, kad se desi nasilje, svako gleda da se sakrije. I u takvim situacijama, kada nastavnik doživi nasilje, nema dovoljno podrške od svojih kolega. A taj nedostatak podrške nam govori da ta škola nije dobra zajednica, a da se ti nastavnici ne doživljavaju međusobno kao tim koji zajednički vaspitavaju i obrazuju decu. Nego oni gledaju da je svako ostrvo za sebe i ako se na tvom ostrvu desilo neko nasilje, ja ću te podržati načelno i sprovešću protokole i to je to, toliko od mene. Ali svi to odmah vide i to nije dobro ni za one koji u toj situaciji nisu žrtve nasilja. Jer i oni nastavljaju da žive sa idejom da sutra, ako oni budu žrtve, njima niko neće priskočiti u pomoć.“ – objasnio je Aleksandar Baucal.
Problemom nasilja nad nastavnicima bavila se ekipa TV serija “Male velike priče” u emisiji “Školsko zvono – Alarm za državu”.
Teodora Marković
Izvor: Insajder / Zelena učionica