Обожавање фудбала је, рекла бих, ствар генетике. Нешто уписано у мушком коду, а што ми жене нећемо никад разумети. Ја волим да мислим да је то зато што смо далеко изнад тога да нам забавно буде гледање 20 (+2, толико знам) одраслих људи како трче за једном лоптом. Једноставно смо одрасле, док многи мушкарци остану дечаци читав живот.
Јасно је мени да не воле баш сви мушкарци фудбал, али ајде ви мени објасните како је могуће да 95% мушкараца прати, а исто толико жена уопште није заинтересовано за ту нај(не)важнију споредну ствар на свету? Не знате, је л’ тако?
Ипак, постоји једна, врло изузетна ситуација у којој жене постају изврсни познаваоци овог спорта. А то је кад њихов син први пут обуче дрес. Кад је мој син имао 6 година, ја сам први пут разумела шта је офсајд. И та подршка коју деци дајемо да раде ствари које воле је нешто изузетно. Све док им својом похлепом, амбицијама и мањком личне остварености не одузмемо сву магију игре.
Јер, за децу, фудбал је игра. Исто као и сваки други спорт. Фудбал је трка да би доказао да си део тима, да умеш и можеш, да си брз, да си спретан. Фудбал је онај тренутак кад се сви загрле јер су постигли гол, баш као и онај када противнику пружимо руку. За децу, фудбал НИЈЕ улагање у будућност. НИЈЕ начин да се тата и мама кроз дете обогате и да их, где год да кроче гледају као Срђана Ђоковића. Ако негде дубоко у себи маштате о томе, знајте да сте на погрешном путу.
Пре неколико дана, мој син и ја враћали смо се с његовог тренинга из балона неколико стотина метара удаљеног од наше зграде. Некако у тим моментима ми се чини да смо најближи. Већ по његовом изразу лица кад се тренинг заврши могу да прочитам много тога. Тачно знам да ли је његов тим победио, да ли је дао гол, да ли се у жару игре с неким можда сударио… Пошто знам да су то ретки тренуци кад смо нас двоје скроз сами, увек предложим да идемо кући неким дужим путем. Тако је било и пре неколико дана, када ми је испричао једну наизглед и већини родитеља безазлену причу иза које се крије сва страхота амбиција које родитељи умеју да уткају у своју децу.
– Знаш мама, В. је тата рекао, ако на следећој утакмици да три гола, купиће му целу кутију ФИФА 365 сличица! Целу кутију! Можеш ли ти мени ако дам три гола да купиш?
В. је дечак који иде с њим у одељење и на фудбал. Он је и дечак ког сам чула да свом саиграчу говори како треба да сломи ноге противнику. И који свом другару говори да је сиромашан, јер нема телефон. Склони смо да осудимо такву децу. А не знамо да се у њима крије бескрајно осећање недовољности. Тај као стена у стомаку осећај да својим родитељима нисмо ни добри ни вредни док не остваримо резултате које су нам зацртали. Превелик је то терет за једног осмогодишњака да га сам носи. Зато га баца на друге око себе, покушавајући да се ослободи и продише.
– Не, мили. То колико ћемо сличица да купимо нема ама баш никакве везе с тим да ли ћеш дати пет голова или ниједан. Твојим головима се увек радујем кад видим да они ТЕБЕ чине срећним. Али мени си ти потпуно исти дечак с њима или без њих. МОЈ и вредан, увек. Сличице то не могу да измере. Али то не значи да ја не могу сад да ти купим две кесице. Ево, имам 200 динара код себе. Хоћемо до киоска?
– Дааааа!
Не постоји количина сличица од које им могу засијати очи као од подршке и љубави коју осете да им дајемо.
Немојте НИКАД дозволити да уверите себе да овакве ствари радите за добро свог детета. Радите их само за себе, а против њега. Срећа у животу не мери се ни бројем постигнутих голова ни зарађеним милионима, а нарочито је таква „срећа“ безвредна ако их је коштала детињства. Оног правог, кад знају да су једнако вољени шта год да ураде у школи, на терену или на било ком месту.
Добар родитељ не подмићује, не понижава, не условљава. Он ПОДРЖАВА. А разлика је огромна.