Obožavanje fudbala je, rekla bih, stvar genetike. Nešto upisano u muškom kodu, a što mi žene nećemo nikad razumeti. Ja volim da mislim da je to zato što smo daleko iznad toga da nam zabavno bude gledanje 20 (+2, toliko znam) odraslih ljudi kako trče za jednom loptom. Jednostavno smo odrasle, dok mnogi muškarci ostanu dečaci čitav život.
Jasno je meni da ne vole baš svi muškarci fudbal, ali ajde vi meni objasnite kako je moguće da 95% muškaraca prati, a isto toliko žena uopšte nije zainteresovano za tu naj(ne)važniju sporednu stvar na svetu? Ne znate, je l’ tako?
Ipak, postoji jedna, vrlo izuzetna situacija u kojoj žene postaju izvrsni poznavaoci ovog sporta. A to je kad njihov sin prvi put obuče dres. Kad je moj sin imao 6 godina, ja sam prvi put razumela šta je ofsajd. I ta podrška koju deci dajemo da rade stvari koje vole je nešto izuzetno. Sve dok im svojom pohlepom, ambicijama i manjkom lične ostvarenosti ne oduzmemo svu magiju igre.
Jer, za decu, fudbal je igra. Isto kao i svaki drugi sport. Fudbal je trka da bi dokazao da si deo tima, da umeš i možeš, da si brz, da si spretan. Fudbal je onaj trenutak kad se svi zagrle jer su postigli gol, baš kao i onaj kada protivniku pružimo ruku. Za decu, fudbal NIJE ulaganje u budućnost. NIJE način da se tata i mama kroz dete obogate i da ih, gde god da kroče gledaju kao Srđana Đokovića. Ako negde duboko u sebi maštate o tome, znajte da ste na pogrešnom putu.
Pre nekoliko dana, moj sin i ja vraćali smo se s njegovog treninga iz balona nekoliko stotina metara udaljenog od naše zgrade. Nekako u tim momentima mi se čini da smo najbliži. Već po njegovom izrazu lica kad se trening završi mogu da pročitam mnogo toga. Tačno znam da li je njegov tim pobedio, da li je dao gol, da li se u žaru igre s nekim možda sudario… Pošto znam da su to retki trenuci kad smo nas dvoje skroz sami, uvek predložim da idemo kući nekim dužim putem. Tako je bilo i pre nekoliko dana, kada mi je ispričao jednu naizgled i većini roditelja bezazlenu priču iza koje se krije sva strahota ambicija koje roditelji umeju da utkaju u svoju decu.
– Znaš mama, V. je tata rekao, ako na sledećoj utakmici da tri gola, kupiće mu celu kutiju FIFA 365 sličica! Celu kutiju! Možeš li ti meni ako dam tri gola da kupiš?
V. je dečak koji ide s njim u odeljenje i na fudbal. On je i dečak kog sam čula da svom saigraču govori kako treba da slomi noge protivniku. I koji svom drugaru govori da je siromašan, jer nema telefon. Skloni smo da osudimo takvu decu. A ne znamo da se u njima krije beskrajno osećanje nedovoljnosti. Taj kao stena u stomaku osećaj da svojim roditeljima nismo ni dobri ni vredni dok ne ostvarimo rezultate koje su nam zacrtali. Prevelik je to teret za jednog osmogodišnjaka da ga sam nosi. Zato ga baca na druge oko sebe, pokušavajući da se oslobodi i prodiše.
– Ne, mili. To koliko ćemo sličica da kupimo nema ama baš nikakve veze s tim da li ćeš dati pet golova ili nijedan. Tvojim golovima se uvek radujem kad vidim da oni TEBE čine srećnim. Ali meni si ti potpuno isti dečak s njima ili bez njih. MOJ i vredan, uvek. Sličice to ne mogu da izmere. Ali to ne znači da ja ne mogu sad da ti kupim dve kesice. Evo, imam 200 dinara kod sebe. Hoćemo do kioska?
– Daaaaa!
Ne postoji količina sličica od koje im mogu zasijati oči kao od podrške i ljubavi koju osete da im dajemo.
Nemojte NIKAD dozvoliti da uverite sebe da ovakve stvari radite za dobro svog deteta. Radite ih samo za sebe, a protiv njega. Sreća u životu ne meri se ni brojem postignutih golova ni zarađenim milionima, a naročito je takva „sreća“ bezvredna ako ih je koštala detinjstva. Onog pravog, kad znaju da su jednako voljeni šta god da urade u školi, na terenu ili na bilo kom mestu.
Dobar roditelj ne podmićuje, ne ponižava, ne uslovljava. On PODRŽAVA. A razlika je ogromna.