„Кад је дете мало, па прохода, ко каже ‘браво’? Па мама и тата. Кад научи да вози бицикл, ко каже ‘браво’? Па опет мама и тата. И онда зову баку, деку да им кажу. И та похвала коју добију је њима потврда да нешто добро раде. Тако се усмерава њихово понашање. А онда одједном долази нека друштвена мрежа. Нису ту мама и тата, ту су неки непознати људи. И стигне похвала зове се ‘лајк’. Па да ли је добио два или педесет, велика је разлика.“ – прича Ранко Рајовић, неуроендокринолог и стручњак за дечји развој.
Говорећи о тој мерној јединици среће данашње деце и младих људи, Рајовић каже да се много тога сада променило и да је порука коју деца кроз број лајкова на друштвеним мрежама добијају да ће бити више примећени ако раде лоше ствари.
„Ја то и студентима предајем. Рецимо, имате сина који је с татом опрао ауто. Често то и говорим родитељима, организујте то, да дете опере ауто с татом, скува ручак с мамом, одредите један дан да играте друштвене игре… мало њима нашег времена треба. И сад, опрао је син ауто с татом и ставио, рецимо на свој Јутјуб канал. Колико ће лајкова добити? Од маме и тате и можда једног рођака. Три. Али ако направи неку глупост, има тога колико хоћете на интернету, рецимо малтретирају животињу, колико ће добити лајкова? 100. Он види где добија више потврде и њега похвала УСМЕРАВА у том понашању. Онда шта раде? Снимају другу децу, понижавају. Каже неко било је тог насиља и раније. Било је, али не овако. Јер смо ми данас дозволили да њихово понашање регулише интернет, уместо да то ради родитељ.“ – испричао је Ранко Рајовић.
У том смислу, Рајовић каже, потребна нам је темељна реформа образовања, како бисмо децу учили, између осталог, и емпатији и правим вредностима, уместо што их терамо да уче информације напамет.
„Ми нисмо на време схватили да нам је потребна реформа. Још 1997. је компјутер IBM Deep Blue победио Гарија Каспарова у шаху. Годину дана пре је победио Каспаров, али ’97 је изгубио. То је за њега био велики ударац, причао је и да се ноћу будио. Али шта је ту циљ? Ми смо тада морали да схватимо да је компјутер постао бољи од нас по комбинацијама и информацијама. Тај је требало да почнемо да учимо нашу децу ономе што компјутер нема. Нове идеје, креативност, емпатија, тимски рад. Шта смо од тога урадили? Јако мало. И даље нам деца уче информације напамет. И чекамо да нам неко други пронађе решење.“ – казао је Ранко Рајовић.