Школски психолог: Треба ли родитељ да помаже детету у обављању школских обавеза

10 јануара, 2020

Пре него што започнемо причу о улози родитеља у изради домаћих задатака, било би добро осврнути се на њихове циљеве, врсте као и то због чега су важни.

Чему служе домаћи задаци?

Наиме, основни циљ задавања и израде домаћих задатака би требало да буде развијање радне навике код деце, једне веома важне животне вештине за све садашње и будуће послове које ће дете бити у прилици да обавља у животу. Прича је знатно шира од израде самих задатака, а кроз израду и помоћ у изради тих задатака, децу вештимо и како да се у будућности носе са организацијом својих обавеза и како да се снађу кад наиђу на неки проблем.

Ко треба да ради домаћи?

Постоје различите врсте домаћих задатака, па самим тим и помоћ коју деци пружамо приликом њихове израде има различиту функцију. Домаћи задаци јесу примарни “посао” самих ученика, а права помоћ приликом њихове израде може имати вишеструку корист за дете. Оно што по сваку цену треба избегавати јесте да због недостатка времена или тежине или обима самих домаћих задатака идемо линијем мањег отпора и у већој мери убрзамо тај процес тако што већи део диктирамо, седимо поред детета и показујемо како се задаци раде, напишемо пар реченица као пример како треба да се пише, читамо текстове како би их деца запамтила и сл.

Деца градиво већинским делом уче у школи, на часовима. Код куће добијају домаће задатке за увежбавање пређеног градива, за увежбавање неке вештине, за развијање когнитивних функција памћења, концентрације, мишљења, богаћење речника, припрему за предстојећи контролни задатак, или као припрему за усмено “одговарање”. Након завршетка школских обавеза, деци остаје добар део дана за израду тих домаћих задатака, али и за игру, релаксацију, дружење, породичне обавезе итд.

Шта је, онда, улога родитеља?

Деци првенствено треба помоћи приликом организације времена након школе да би се деца у томе успешно снашла, као и да би на време завршила своје обавезе, без остављања нагомиланих обавеза за последњи тренутак што ствара додатну нервозу свих укућана. Дакле, први савет јесте да заједно са дететом у оквиру својих и његових обавеза и слободног времена направите добар план дневних активности (препорука је да се након школских обавеза дете мало одмори, а потом време посвети изради домаћих задатака, са краћим паузама између, а слободно време искористи након тога за забаву, игру, дружење итд.)

Викенд је мало релаксиранији јер је много више слободног времена које се може искористити за све то, али се и домаћи задаци морају завршити на време, без одлагања.

Помоћ у изради домаћих задатака може бити различита

На пример, ако дете има задатак за провежба задатке из математике, прво га треба пустити да уради само шта уме и без ваше помоћи, а ако нешто не уме само да уради, не треба седети са њим и радити задатке, већ му дати смернице на основу онога што је дете разумело и применило приликом провежбавања, давати примере, охрабрити га да само покуша, па и ако погрешно реши задатке, могу се анализирати грешке и помоћи детету да само увиди и исправи грешке. Ако дете не разуме градиво, онда можете покушати да му објасните задатке на конкретним примерима којих се сетите или на основу свог искуства са израдом сличних задатака када сте ви били ученик.

Када су у питању задаци где се тражи да дете научи нешто напамет (нпр. таблицу множења, песмицу, обрасце, дефиниције, године итд.) можете детету помоћи да нађе неки свој систем како лакше памти (да нађе одређено правило по ком се памте производи одређеног броја, тога данас доста има на интернету), да направи неки свој визуелни приказ (кроз слику, асоцијацију на делове дефиниције, поделе), да учи строфу по строфу, па да их понавља у целини, а ви да га на крају преслишате, ради стицања сигурности. Деца понекад одустају од покушаја да ураде самостално домаћи задатак, јер унапред мисле да нешто не умеју или не знају. Ако израда задатака није продукт њиховог напора и размишљања, онда траг о урађеном задатку остаје веома кратко забележен у мозгу, јер се није повезао са претходним искуствима и нису направљене асоцијације у мозгу које би то знање учиниле трајним и онда имамо ситуацију да дете код куће “све зна”, а када дође у школу добије мању оцену од очекиване.

Приликом писања састава или других облика писаних радова, уколико постоји само општа тема, без одређених смерница, можете детету дати идеју о писању која је повезана са његовим искуством или нечим о чему је читало, гледало у неким емисијама, уочило у о својој околини. Помоћ може бити и давање неколико кључних речи које могу дете водити кроз писање. Писање развија машту, богати речник, вежба организацију мисли и употребу правописних правила. Није једноставно, јер овде не постоји једно тачно решење на основу ког бисмо знали да ли је задатак урађен добро или тачно.

Када дете учи градиво које ће бити тема усменог испитивања на часу, можете му помоћи да уочи правилности у градиву, повезаност, сличности и разлике, да би лакше запамтило суштину. Превише је градива да би се све могло научити напамет ( а ни наш мозак није у стању да трајно задржи толику количину информација ако се уче као независни подаци – потребна је веза, смисао тога што се учи). На крају дете можете преслишати.

Дакле, права помоћ приликом израде домаћих задатака може детету бити корисна у развијању радних навика и добре личне организације, усвајању трајних знања, преузимању личне одговорности и подстицању самосталности у раду.

А кад се улога родитеља смањује

Што је дете старије, то се више осамостаљује и има мању потребу да тражи помоћ. Ту се помоћ родитеља више своди на проверу да ли су задаци завршени и да ли је нешто остало нејасно. Као и за израду домаћих задатака, тако се ни овде не препоручује да родитељ седи са дететом и “учи”. До 5. разреда би деца већ требало да овладају вештинама израде задатака различитих врста, а помоћ је пожељна можда на самом преласку из 4. у 5. разред, ради прилагођавања на предметну наставу и већи број наставника који дете уче и процењују његов рад. Већ након месец дана и неких првих искустава детета са садржајем предмета, приступом наставника и врстама провере знања, дете поступно треба све више осамостаљивати у раду (негде око првог тромесечја дете у највећој мери треба да ради своје задатке само, а родитељ само да провери да ли су задаци урађени и да ли је нешто остало нејасно). Уколико су радне навике формиране, дете уме да се добро организује и прошао је период адаптације на промену, смањује се шанса да дете одлази неспремно на наставу или да учи у последњем тренутку, дан пред тест или одговарање.

Аутор: Данијела Андрејић Мићовић, школски психолог

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама