За оне који прате рад оснивача Менсе у Србији др Ранка Рајовића није новост ако кажемо да је он један од најоштријих критичара неселективне употребе видео-игрица и телефона код деце. У готово свакој прилици говори о штетности претераног излагања екранима, понекад критикујући родитеље јер не успевају да поставе и сачувају границе.
Више пута је причао и о томе како се сам борио да својој деци успостави границе и наглашавао да то заиста није лако. Али није немогуће.
У свом гостовању у подкасту Психолог и Ја осврнуо се на неке аспекте виртуелног света и истакао да би деца која користе екране требало да буду увек под будним оком родитеља.
„Сећам се да су ме моја два сина, Вук и Данило, одвели једном приликом у неки тржни центар да пробам ВиАр (наочаре које вас воде у виртуелну стварност). Пробајте, видећете како је лако мозак преварити. Ја сам изабрао да возим бицикл. Као, ја сам у шуми, возим по утабаној земљи, прелазим преко дрвеног моста и све се тресе. Помишљам како је то супер, како би се тако могло возити по Лондону, Паризу… Кад одједном, нека дизалица подиже ме на врх зграде где ја настављам да возим. Почињем да се знојим, није ми пријатно, иако знам да није стварно. Али мој мозак не зна. Долазим до краја зграде, ту је нека даска, помишљам да одустанем, али нећу због синова, смејаће ми се. Даска води до суседне зграде. Одједном, чујем неку галаму и погледам доле, видим мале људе, попут мрава. Почињем да падам и скидам наочаре, потпуно мокар.“ – присећа се Ранко Рајовић.
Затим је, каже, његов млађи син одабрао ролеркостер.
„Сео је на столицу и столица се видим помера као по шинама. Он ужива и одједном каже ‘Тата, тата улазимо у пећину’ и стегне ме јако. Пар секунди касније врисне и подигне ноге. Каже, прелази преко вулкана и усијане лаве. Сад да вас питам, ко је подигао његове ноге? Он или мозак? Па мозак, наравно, није га ни питао. А ко контролише наше поступке у видео-игрици? Па онај ко је игру направио. Ми не можемо дозволити деци да иду у те виртуелне светове јер не знамо шта их тамо чека.“ – објаснио је Рајовић.
Родитељи верују да је у своја четири зида дете сигурно, али то баш и није тако, каже Рајовић. Подсећа се да је све изгледало другачије некад.
„Кад смо ми били мали, наша мама знала је да смо ту. Ако викне вечера, ми смо ту. Ако смо у другој улици, позваће нас неко други. А данас, где је најсигурније? У својој соби? Па они оду у виртуелни свет, а ви не знате где су отишли. Тамо убијају, неко њих убија, крв, руке, ноге лете на све стране, они то доживе. Мозак то мора да прихвати. Прво буде стрес, десети пут је нормално. А сад да вас питам, да ли би неки родитељ пустио дете да иде у шуму са другарима и да носи лопате и убија јежеве и пужеве? Не би, наравно. Можда би их чак казнио, однео храну с њим за те исте јежеве. А кад дете оде у виртуелни свет, родитељи углавном не знају шта деца тамо раде.“ – казао је Ранко Рајовић.