Za one koji prate rad osnivača Mense u Srbiji dr Ranka Rajovića nije novost ako kažemo da je on jedan od najoštrijih kritičara neselektivne upotrebe video-igrica i telefona kod dece. U gotovo svakoj prilici govori o štetnosti preteranog izlaganja ekranima, ponekad kritikujući roditelje jer ne uspevaju da postave i sačuvaju granice.
Više puta je pričao i o tome kako se sam borio da svojoj deci uspostavi granice i naglašavao da to zaista nije lako. Ali nije nemoguće.
U svom gostovanju u podkastu Psiholog i Ja osvrnuo se na neke aspekte virtuelnog sveta i istakao da bi deca koja koriste ekrane trebalo da budu uvek pod budnim okom roditelja.
„Sećam se da su me moja dva sina, Vuk i Danilo, odveli jednom prilikom u neki tržni centar da probam ViAr (naočare koje vas vode u virtuelnu stvarnost). Probajte, videćete kako je lako mozak prevariti. Ja sam izabrao da vozim bicikl. Kao, ja sam u šumi, vozim po utabanoj zemlji, prelazim preko drvenog mosta i sve se trese. Pomišljam kako je to super, kako bi se tako moglo voziti po Londonu, Parizu… Kad odjednom, neka dizalica podiže me na vrh zgrade gde ja nastavljam da vozim. Počinjem da se znojim, nije mi prijatno, iako znam da nije stvarno. Ali moj mozak ne zna. Dolazim do kraja zgrade, tu je neka daska, pomišljam da odustanem, ali neću zbog sinova, smejaće mi se. Daska vodi do susedne zgrade. Odjednom, čujem neku galamu i pogledam dole, vidim male ljude, poput mrava. Počinjem da padam i skidam naočare, potpuno mokar.“ – priseća se Ranko Rajović.
Zatim je, kaže, njegov mlađi sin odabrao rolerkoster.
„Seo je na stolicu i stolica se vidim pomera kao po šinama. On uživa i odjednom kaže ‘Tata, tata ulazimo u pećinu’ i stegne me jako. Par sekundi kasnije vrisne i podigne noge. Kaže, prelazi preko vulkana i usijane lave. Sad da vas pitam, ko je podigao njegove noge? On ili mozak? Pa mozak, naravno, nije ga ni pitao. A ko kontroliše naše postupke u video-igrici? Pa onaj ko je igru napravio. Mi ne možemo dozvoliti deci da idu u te virtuelne svetove jer ne znamo šta ih tamo čeka.“ – objasnio je Rajović.
Roditelji veruju da je u svoja četiri zida dete sigurno, ali to baš i nije tako, kaže Rajović. Podseća se da je sve izgledalo drugačije nekad.
„Kad smo mi bili mali, naša mama znala je da smo tu. Ako vikne večera, mi smo tu. Ako smo u drugoj ulici, pozvaće nas neko drugi. A danas, gde je najsigurnije? U svojoj sobi? Pa oni odu u virtuelni svet, a vi ne znate gde su otišli. Tamo ubijaju, neko njih ubija, krv, ruke, noge lete na sve strane, oni to dožive. Mozak to mora da prihvati. Prvo bude stres, deseti put je normalno. A sad da vas pitam, da li bi neki roditelj pustio dete da ide u šumu sa drugarima i da nosi lopate i ubija ježeve i puževe? Ne bi, naravno. Možda bi ih čak kaznio, odneo hranu s njim za te iste ježeve. A kad dete ode u virtuelni svet, roditelji uglavnom ne znaju šta deca tamo rade.“ – kazao je Ranko Rajović.