Знаш, сад испада одједном да наши родитељи ништа нису урадили како ваља! А и то мало није поштено. Дигла се читава хајка, те због тога што нисмо били заштићени од оца – сад трпимо да муж виче, да нас шеф ниподоштава. Мајка је била, пази термин, „емоционално недоступна“ – ево, гле магије, ми не знамо данас да поставимо границе. Ма немој! И шта сад! Уа, уа! Мама и тата криви, јадни ми! Па није то решење! Буди јунак, па прихвати, признај како јесте!
Сезона слава увек донесе неки нови-стари талас тема за трпезом. Нема ту у Србији пуно шта да се измисли – ред политике, ред критике (на рачун школства, родитељства, настави низ…), ред пите, ред руске салате, па се пресече – негде свађом, негде песмом – ал’ углавном увек буде неко усијање пред торту и ситне колаче.
Овогодишњи Свети Јован код комшија није битно искочио из тог познатог шаблона, па је тако негде на пола вечери – због једног уплаканог детета – пао тобож шаљив коментар:
„Ја не знам како данашње мајке васпитавају децу! Па они вас ништа не слушају!“
„Слушају, слушају.“, деловало је као да се мајка брани с нелагодом. Но један поглед на ту жену показао ми је јасно – нити се брани, нити је брига ко шта каже.
Детенце је имало можда четири године, а мајка, та мајка што га теши и брише сузе, више је по аутоматизму рекла то „слушају, слушају“, као оно некад, из „доброг васпитања“, али ниједног тренутка, ниједним својим гестом, покретом, па чак ни тоном гласа није показала да се „насекирала“ због коментара. Потпуно фокусирана на дете и на то да га умири, једноставно га је узела у руке и изашла у ходник.
Али „просветитељски саветодавац“ није ту стао.
„Слушају! Ма где деца слушају! Ето, гле сад, а се дете расплаче, одмах мајка скаче! Ма где то има! Моја мајка да ми је пришла сваки пут кад бих заплакао, па кад би ишта у кући урадила? Не ваља ово данас, не ваља. Ево гледам и моја снаја, исто. Само нешто кукају, читају, жале се. Шта је нама фалило?!“
Уф – чувено реторичко питање које је одавно престало да буде РЕТОРИЧКО. ШТА ЈЕ НАМА ФАЛИЛО? Док нисам родила децу, држала сам се по страни, као невољни посматрач дуела Родитељи некад – Родитељи сад. Деловало је као вечити дерби – вечито смешна и узалудна борба.
Но кад сам постала мајка, одједном сам – не својом вољом – увучена на терен. Нећу да се играм тога, хтела сам више пута да викнем, али не можеш. Ови са трибина навијају, ови „у рингу“ само урличу и сви мисле, наравно, да су у праву.
И нас су тако чували, па шта је нама фалило?
Да почнем да набрајам, пријатељу?
Све што можеш јесте да се извучеш и склониш, јер се беспотребно троши драгоцена енергија коју можеш и ТРЕБА да заправо уложиш у своје дете, а не у бескрајне расправе како деца треба да се подижу.
– Ма је л’ си ти свесна да ћеш то дете да размазиш? Докле мислиш тако под стакленим звоном да га чуваш? Па мора да очврсне! Нека плаче, што га тешиш? Што га узимаш у руке? Како је свака оцена за ђака? Зашто допушташ да иде на сваки рођендан? Мени родитељи нису дали да писнем, и шта ми фали?
– Па да, шта ти фали? А шта су ти дали, тако строги и крути?
Може се у бесконачно тако… Само, није нимало поштено ни тако осути паљбу по нашим родитељима. Сад испада да наши родитељи ништа нису урадили како ваља! Дигла се читава хајка, те због тога што нисмо били заштићени од оца – сад трпимо да муж виче, да нас шеф ниподоштава. Мајка је била, пази термин, „емоционално недоступна“ – ево, гле магије, ми не знамо данас да поставимо границе. Ма немој! И шта сад! Уа, уа! Мама и тата криви, јадни ми! Па није то решење! Буди јунак, па прихвати, признај како јесте!
Било како било, родитељи увек раде онако како мисле да је најбоље.
Суштина је преузети одговорност за себе. Посебно када си и сам родитељ. А не да будемо деца у 30-им која се стално нешто жале. Или исти као овај комшија који „има мишљење“ и сматра да се деца васпитавају једним „марш у своју собу“.
Кад су се дете и мајка вратили у собу – оба су лица била насмејана. Мислила сам да је то довољно да се полемика о „модерном родитељству“ заврши, али комшија је поново кренуо да пецка:
„И како те послуша, шта си обећала, још мало телефона, једна чоколадица више?“, смејао се и тражио подршку „публике“.
Мене је запањила млада жена својим ставом: ја вас гледам са трибина, ово није моја утакмица.
„Знате како, као некад наши родитељи, па тако сад и ми – свако ради најбоље што може.“
