Извините, али ја не желим да мојој деци само “ништа не фали”. Желим им више од тога.

22 марта, 2022

Ако бисте на некој друштвеној мрежи, у групи која броји много родитеља, поставили тим родитељима питање да ли су задовољни стањем у друштву које имамо, подршком које добијају породице, школством, здравством, исхраном деце у школама… усудићу се да кажем да би огромна већина кратко рекла – НЕ.

Стање у друштву је ужасно, криминала има свуда. Децу не смемо да пустимо саму у школу. Подршка породицама је лоша, корупција је на сваком кораку.

Foto: Canva

Ако загребемо испод површине, доћи ћемо до одговора на питање – ко нам је то друштво створио? Па, може се рећи да су то људи рођени шездесетих, седамдесетих, осамдесетих година прошлог века. Баш они васпитавани по традиционалним методама, кад се “знало ко је ко”, кад ниси смео да писнеш ако те попреко погледају, кад си стајао у ставу мирно чим чујеш да родитељ изговара твоје име. То су, дакле, деца која су данас одрасли људи. У друштву које су они створили ми живимо. И глорификујемо те методе, све под добрим старим изговором – а шта је нама фалило?

Па, признати да ти нешто фали уистину није лако. Још нисам упознала неког ко верује да није испао најбоље што је могао. И ту долазимо до контрадикторности. Супер су нас одгајали, само смо креирали лоше друштво. Методе васпитања су биле одличне, праве, само смо некако успели да огрезнемо у погрешне вредности, ријалити културу, криминал.

Нешто, ту, ипак, не штима. Ствар је, заправо, у томе што су методе васпитања које су подразумевале строгу контролу и апсолутну послушност креирале лажни привид да су деца која се тако подижу добра и лепо васпитана, док су она заправо само била – застрашена. Тренутак кад одрасту и схвате да више не морају да се плаше, постаје тренутак кад стварају друштво у каквом живимо сада.

Наравно да ово није правило које је без својих изузетака јер човек није биће које се рађа као неисписана табла. Неке од нас ауторитарни стилови васпитања сломе и претворе у вечне послушнике, а неке у вечите бунтовнике који ће увек кршити правила и трудити се да заобиђу систем.

И нас су тукли, па шта нам фали? Израсли смо у нормалне људе, а не ово данас.

Нама су учитељи смели да ударе ћушку, па још код куће добијеш батине јер не би то учитељ без разлога. И шта нам је фалило?

Пошаљу те само да изабереш прут. И зато сам постао човек. Шта ми фали?

Узмимо да је све то истина. Да нам због тога заиста ништа не фали. Што је апсолутна илузија, али хајде да на тренутак поверујемо у то. Тад долазимо до тужне истине. А то је да смо себе убедили да је “шта ми фали” довољно добро.

Ја не желим да мојој деци “ништа не фали”. За њих и за сву осталу децу желим много више од тога.

Желим им самопоуздање. Веру у љубав. Снагу да се боре. Истрајност кад нешто започну. Упорност да буду одлични у свом послу. Желим да науче да поставе циљ и ка њему иду. Желим да знају да кажу НЕ онда кад тако осећају. Да се не боје да буду то што јесу и да не мисле да због тога мање вреде. Желим да се никад не задовоље са “шта ми фали, добро ми је овако”.

А ви? Фали ли вам нешто?

А. Цвјетић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама