Наша сарадница, наставница енглеског језика из Бора је, како каже, у даху написала писмо које је посветила својим ђацима од којих су неки данас средњошколци, неки студенти, а неки одавно имају већ своју децу.
Ми вам, по њеној жељи, то писмо преносимо у целости.
Драга децо,
Извините што вам се тако обраћам, али сте за мене сви ви рођени 1981. и касније били и остали деца. Када сам почела да радим, пре тридесет година, вама који данас имате скоро 45 од првог дана сам се тако обраћала. Да имамо сусрете генерациаја као што то имају средњошколци, верујте да бих вас поздравила са “Hello, children“.
Памтим своје прве генерације. Вас је, углавном, обликовало окружење раних и ратних деведесетих. Сећам се када је један ученик изашао на таблу да уради један граматички задатак и био извређан од стране неколико дечака јер је носио старе патике. Од тада, па до данашњих дана никада нисам изводила дете на таблу осим ако то не жели.
Двехиљадитих “у моди“ су биле увреде на рачун етничке припадности. Никада нисте успели да ме наљутите више него када сте се међусобно вређали на националној и верској основи.
Током последње деценије, приметила сам велику употребу ружних речи и увреда, а почеле су и туче. Када бих вас питала шта то радите, рекли бисте ми да се играте „Фарме“ и „Задруге“.
Иако прилично блага, какву ме знате, много сам се љутила и викала на вас. После сваке критике и вике због вашег понашања, осећала сам се лоше јер је све то била само последица опште атмосфере у друштву у коме сте живели живите још увек. Баш због тога сам била на вашој страни и још увек сам.
Драга децо, многи од вас су сада у белом свету – посебно ви рођени раних деведесетих. Ви рођени крајем деведесетих чекате посао или радите посао који не волите. Има вас и успешних, штагод сматрали успехом.
Бринула сам и још увек бринем за вашу будућност, али ми сада ви – средњошколци и студенти – такође моји бивши ђаци, уливате наду да ћемо најзад изаћи из тунела у коме смо сви више од неколико деценија. Не треба занемарити и заслуге ваших родитеља. И они, и ми – ваши учитељи, наставници и професори одувек смо били на истом задатку – да од вас створимо добре, правдољубиве и слободоумне људе. Данас сведочимо да смо у томе успели.
Задивљена сам вашом храброшћу, памећу, речитошћу, саосећајношћу, солидарношћу, организованошћу и непоколебљивом борбом да створите ново друштво и да праве вредности вратите на престо где им је и место.
С надом да ћемо дочекати то дугоочекивано боље сутра, данас је много мојих колега заједно са мном свим срцем уз вас. Хвала вам!
Марина Раичевић, учитељица и наставница Основне школе „Вук Караџић“ у
Бору