Дошли смо до стања умора, некад безнађа и разочарења, некад држања за последњу нит наде. Чини ми се да је ова борба против система пре свега борба са самим собом. Свако има свој начин да победи тишину и четири зида.
Тако сам пре неки дан схватила како у протеклом периоду пратим само две ствари: вести и обичан живот људи по свету. У сликама тог живота видим све оно што немам. Просто се изненадим када на неким страним каналима видим да људи причају о темама које нису политика. Стисне ме завист јер не могу ни да замислим себе у таквим разговорима са овом садашњом главом. Ја сам талац. Овај систем ми намеће потребу да будем оно што нисам.
Он ме тера да будем храбра. А нисам. Вређа ме на хиљаду начина и прети да ћу остати на улици. Шаље ми скривене сигнале како сам небитна. Може ме слистити до непостојања и учинити да будем вест за један дан. У том дану ћу имати подршку, тапшаће ме по рамену као борца, а затим ће се све расплинути. Закачићу на ревер значку неукаљане части и завршити као грешка. Нећу тада бити поносна. Стид ће бити јачи.
Он ме тера да лажем. Позива се на професионалност. Очекује да станем пред своје ђаке и њихове родитеље и кажем како је све у реду. А није. Школа одавно није место где је све у реду. Само се годинама правимо да јесте. Јер не желимо да кваримо личну удобност. Јер не можемо ми сами ништа променити. Јер је тако било одувек, па шта нам фали. Јер не може све бити идеално и шта та деца више хоће. Јер смо у својој неукости и спремности да прогутамо сваку врсту манипулације превидели како је свет отишао далеко, а ми запели у пукотини претходног века, па се у том процепу без ваздуха и орјентира копрцамо убеђујући и себе и све око себе како смо фантастични, само нас нико не разуме, па нам закида и отима природно право да живимо на свој начин. А деца расту и знају сваку истину. Зато су изашли на улице и затворили школе. Захтевају да се исправи све оно о чему смо јавно ћутали. Неће да нас слушају. Хоће правду. Зато не могу да изађем у сусрет систему и лажем, одрекнем се својих садашњих и бивших ђака, прогласим их за нечаст.
Систем ме тера да крадем. Иначе ћу бити сиромашна. А ја нећу да крадем. Зато том систему нећу учинити задовољство и предати му фиктивни план надокнаде часова. Јер то значи да ће он зажмурити на једно око, ја уписати часове, заједно ћемо то назвати неким лепим педагошким именом, огрнути се вишим циљем и учинити да привид надвлада стварност. Свако ће добити своје. Систем ће остати неокрњен. Ја ћу добити плату. Проблем је у томе што мени не треба таква плата. Понос и слобода се не продају. Истина није ствар тржишног договора. Не умем да ћутим. И нећу. А не умем ни да будем сиромашна.
Систем захтева… А ја то нећу, па у овој подвојеној стварности покушавам да останем цела као и сви забринути и располућени људи које срећем ових дана. Зато са чежњом гледам и пијем слике обичног живота у коме се не препричавају вести, у коме се живи и жури сасвим обично. Гледам слике неких места и кристалних обала на којима никад нећу бити. Замишљам како шетам у овом пролећу једном улицом и све што видим је расцветали дрворед. Чекам да се тескоба претвори у простор и речи добију своје право значење у коме неће бити потребна храброст да се изговоре. Зато узимам унуку за руку, гледамо излоге, бирамо место за ручак, смејемо се, а затим журимо у вртић по брата.
Док пада киша, држим две мале руке, скачемо по барицама и не бринемо за флеке. Отимамо живот од бесмисла.
Ауторка је професор српског језика и књижевности