Биљана Васић, аутор Зелена учионица

Ово је генерација која је раскрстила са ефемерним идеалима и препустила се разуму. Прерасли су бајке, јуришају на стварност

Била сам средњошколка. Мајка је водила са мном огорчене ратове око распремања. Није вредело ништа. Све до ове приче

Професорка српског: ”Вртићи су сведени на чување деце, школе се даве у превазиђеним програмима, факултети доведени до границе опстанка”

”Мој отац је био комуниста. Ускрс се славио код бабе. И све до сада, када имам 60, то су били моји тренуци најдубљег спокоја”

Тридесет година радим у школи и, по први пут, разумем мајку која учи дете да ”врати кад га неко први удари”

Професорка српског: ”Ако кречим стан, слушаћу молера. Али мора и он мени веровати кад је реч о школи.”

”Некада су нам децу отимали и то се звало данак у крви. Данас их дајемо сами. Бич се из турске руке преместио у наше сопствене”

Много је такве деце. Анксиозни, са изгриженим ноктима, са мучнином пред сваки контролни, маничног погледа када стигну оцене. Они својим родитељима нису деца, већ ПРОЈЕКТИ

Једна (данас тако ретка) синдикална иницијатива која је узбуркала просветну јавност – хоће ли је ИКО чути?

Нису моји осмаци криви што НЕ ЗНАЈУ шта значи реч ”плима”. Криви смо ми. Ћутањем, немањем појма, немешањем, довели смо сопствену децу до неписмености