Кажу да је писати за децу често теже него писати за одрасле. Али, ако сте окружени децом, њиховом енергијом, погледом на свет чистим и ведрим, онда је све што вам треба да бисте били дечји писац – да сте у себи сачували дете. И мало талента за писану реч.
Сунчица Ћирковић је, некако, успела да све то обједини. Она је наставница која ради у једној школи у Београду, али и онлајн, са децом у дијаспори. Њен први роман за децу прати авантуре ученика четвртог разреда, Марка, који не успева да пронађе своје место у одељењу. Овај роман, под називом Мали пас великог срца, одмах је освојио симпатије млађих основаца, па је тако Сунчица одлучила да напише и други део. Роман Суперхероји из IV-5 је из штампе изашао тек недавно и поново прати догодовштине Марка и његовог малог пса Вилија.
Са Сунчицом смо разговарали о новој књизи, али и њеном раду с децом и о томе како наставници могу да им помогну да се уклопе онда кад је то стварно тешко.
Спојили сте две професије које су можда сродне на неки начин, али опет потпуно другачије – наставница и писац. Да ли вас учионица инспирише да пишете или вас писање подстиче да будете креативнији у учионици?
Настава и писање су сродне професије и мислим да имају и сличан циљ. И наставници и писци морају да науче како да јасно комуницирају, али и да истовремено у слушаоцима односно читаоцима изазову емоције или их подстакну на размишљање. Када је реч о писању за децу – васпитна и едукативна улога је сасвим слична у обе професије. Мени рад са ђацима пружа велику инспирацију, јер у директном контакту с децом могу да ослушнем шта је то што њих занима, шта их брине, о чему маштају и са каквим се изазовима суочавају.
С друге стране, изузетно се трудим да пронађем што оригиналније начине за креативан рад са ђацима, па тако користим не само списатељске вештине већ и разне модерне технологије које у томе помажу. Да бих била што успешнија, редовно похађам семинаре стручног усавршавања и радујем се сваки пут када откријем нешто ново за шта ми се учини да ће деловати подстицајно на моје ученике и помоћи им да развију своју креативност.
Ваша књига за млађе основце Мали пас великог срца добила је наставак. У првом делу дечаку Марку је тешко да пронађе своје место у одељењу. А какве авантуре Марка чекају у другом делу серијала – Суперхероји из IV-5?
У другом делу серијала Мали пас великог срца Марко, Вили и другари из Марковог одељења постају суперхероји у једној узбудљивој причи која се чита у даху, јер се авантуре и опасности нижу и јунаци морају да савладају озбиљне препреке. Прича почиње одласком на рекреативну наставу, а све се компликује када Марко у аутобус кришом уведе и свог другара – малог пса Вилија. Док је у првом делу трагао за својим местом у одељењу (и својим идентитетом), у другом делу Марко пре свега учи важну истину о томе да су свакоме потребни добри пријатељи и да чак и суперхероји не би били то што јесу да немају подршку пријатеља.
Баш као што каже народна пословица – без друштва нема јунаштва. Будући да је у првом делу серијала Мали пас великог срца Марко стекао своје место у друштву вршњака, ред је био да у Суперхеројима из IV-5 оде корак даље и ојача ту своју новостечену позицију. Раније усамљен и преплашен дечак, Марко сада израста у равноправног члана херојске дружине спремне на праве подвиге.
Чули смо да имате пса, а и ваш јунак Марко је веома везан за свог пса Вилија. Због чега сматрате да је дружење са животињама важно и шта можемо из тог односа да добијемо – шта добијате ви, а шта главни јунак романа?
Моја Милица је слична Вилију. Као и он, и Милица је преживела много тога страшног пре него што је стигла до мене, на безбедно. Не смем ни да размишљам о томе како је то изгледало док је лутала улицама, незаштићена, гладна и жедна, по злогласном крају где је било случајева тровања паса. Нажалост, то је свакодневица многих паса у Србији (и широм света). А сваки од њих би пружио много љубави, среће и радости само када би им људи отворили своје срце и свој дом.
У првој књизи Марко је учинио управо то – пустио је у свој живот малог напуштеног жутог пса, а заузврат је добио читав један нови свет пун авантура, нове људе и припадност неким новим, здравим и подржавајућим групама. На Марковом примеру деца и родитељи могу да науче колико кућни љубимац може да помогне у изградњи самопоуздања код деце и како, као неком магијом, може да избрише социјалне инхибиције, разлике и предрасуде у вршњачкој групи. Сви знамо да постоје терапијски пси, који су специјално обучени за разне врсте подршке, али мени се чини да је сваки пас о коме власници добро воде рачуна уједно и терапијски. Чиста љубав коју добијамо од њих заиста може да учини чуда и промени наше животе набоље.
Што се мене тиче, Милица је члан моје породице и мој асистент у настави (јер много воли да прати онлајн-часове и обожава да ускочи у моју радну столицу чим устанем). Радост и љубав које добијам од ње не могу се описати речима.
Колико је деци која су на неки начин другачија тешко да пронађу своје место међу вршњацима? Како им ви као наставница помажете?
Мислим да није реч о томе да су та деца другачија, већ да само имају теже задатке у одрастању од већине својих вршњака, те да им је потребна додатна помоћ. Деци која пролазе кроз различите кризе и изазове, чији захтеви превазилазе њихове капацитете за решавање, никада није било лако да пронађу своје место међу вршњацима. То важи за данашње генерације, а вероватно ће важити и за будуће. Таква деца се, нажалост, често суочавају са игнорисањем, неразумевањем или чак вршњачким насиљем. Одрасли могу много да им и помогну и одмогну на том путу, али важно је да знамо да тај пут свако од њих мора да пређе сам.
На наставницима је пре свега одговорност да у својој учионици створе сигурно окружење, у којем ће се свако дете осећати прихваћеним и вредним такво какво јесте, без потребе за конформистичким прилагођавањима нормама већине. Да би се то постигло, неопходно је неговати емпатију и солидарност међу ђацима, учити их да препознају квалитете у сваком свом другару из групе и кроз тимски рад неговати заједништво и пријатељство. Уз све то, помоћ наставнику може доћи и кроз примере из литературе. Ја често користим серијал Мали пас великог срца како бих на примеру Марка, неснађеног дечака из последње клупе, показала ђацима да је могуће победити у том великом изазову и да свако може пронаћи своје место под сунцем.
Држите онлајн-наставу српској деци у дијаспори. Да ли се њихове радне навике, начин на који уче и виђење школе разликују у односу на ставове деце у Србији?
Српска деца у дијаспори се не разликују много од вршњака у Србији када је реч о виђењу школе – подједнако их брину тестови (посебно из математике!), уче и раде домаће задатке, чекају распуст, радују се када добију добру оцену из неког предмета… Једино што ми се чини да они много више воле српски језик од својих вршњака у завичају. И поред претрпаног школског распореда и других активности, налазе време и долазе на онлајн-часове. Не желе да их пропусте чак ни када су уморни, болесни или на путовању. Тако сам заједно са њима путовала на Флориду, Хаваје, у Колорадо и обишла бројне друге дестинације. Мени је срце пуно када видим колико уживају у учењу и колико су срећни што напредују у српском језику. Мислим да је то веома близу неког идеала школе која је деци попут породице, у којој могу да расту срећни, прихваћени и слободни.
Као што је јунаку ваше књиге на почетку тешко да се уклопи и пронађе своје место у школи, тако је често и нашој деци када промене средину и нађу се у другом граду или страној земљи. Који бисте савет дали њиховим родитељима како да им помогну?
Већина мојих ђака је рођена ван Србије (највише њих живи у Америци и Канади) и они нису странци у земљама где живе већ су веома лепо интегрисани у нове средине. Кроз тај процес су уместо њих прошли њихови родитељи, па деца не морају да се боре за статус и припадност у новом друштву. Ђаци ми понекад причају о ономе што су чули од својих родитеља – како им је било када су дошли на нови континент и које су све препреке морали да савладају. Увек се заједно дивимо тој великој храбрости, сналажљивости и одлуци о новом почетку. Неке породице имају и дужи досељенички стаж, па се дешава да се у школу упишу деца која припадају трећој генерацији досељеника. Тада је често највећи изазов српски језик, јер се кроз генерације изгуби његова употреба у оквиру породице или се он употребљава само за основну, једноставну комуникацију, са лимитираним лексичким фондом.
Оно што сам приметила као позитиван пример јесте да већина наших породица у дијаспори припада неком ширем социјалном кругу људи са којима дели исти језик и порекло. Најчешће су окупљени око цркве, културног центра или клуба у свом граду. Деца су често чланови фолклорних друштава, учествују на разним фестивалима и догађајима који их повезују са матицом. Када све то повежем са мојим Марком, могу да кажем да је у оба случаја важно да имамо подршку и да је заиста свака препрека много мања када је решавамо уз помоћ пријатеља и када се осећамо делом групе. Дакле, мој савет новодосељеним породицама би био да пронађу неку такву тачку окупљања која ће им одговарати и да у сваком случају негују српски језик и везу са Србијом, јер је то важно за развој идентитета код њихове деце. И не само то – ако једног дана пожеле да се врате у Србију, биће им много лакше, а деца ће расти са две домовине у срцу и са много пријатеља са обе стране океана.