Kažu da je pisati za decu često teže nego pisati za odrasle. Ali, ako ste okruženi decom, njihovom energijom, pogledom na svet čistim i vedrim, onda je sve što vam treba da biste bili dečji pisac – da ste u sebi sačuvali dete. I malo talenta za pisanu reč.
Sunčica Ćirković je, nekako, uspela da sve to objedini. Ona je nastavnica koja radi u jednoj školi u Beogradu, ali i onlajn, sa decom u dijaspori. Njen prvi roman za decu prati avanture učenika četvrtog razreda, Marka, koji ne uspeva da pronađe svoje mesto u odeljenju. Ovaj roman, pod nazivom Mali pas velikog srca, odmah je osvojio simpatije mlađih osnovaca, pa je tako Sunčica odlučila da napiše i drugi deo. Roman Superheroji iz IV-5 je iz štampe izašao tek nedavno i ponovo prati dogodovštine Marka i njegovog malog psa Vilija.
Sa Sunčicom smo razgovarali o novoj knjizi, ali i njenom radu s decom i o tome kako nastavnici mogu da im pomognu da se uklope onda kad je to stvarno teško.
Spojili ste dve profesije koje su možda srodne na neki način, ali opet potpuno drugačije – nastavnica i pisac. Da li vas učionica inspiriše da pišete ili vas pisanje podstiče da budete kreativniji u učionici?
Nastava i pisanje su srodne profesije i mislim da imaju i sličan cilj. I nastavnici i pisci moraju da nauče kako da jasno komuniciraju, ali i da istovremeno u slušaocima odnosno čitaocima izazovu emocije ili ih podstaknu na razmišljanje. Kada je reč o pisanju za decu – vaspitna i edukativna uloga je sasvim slična u obe profesije. Meni rad sa đacima pruža veliku inspiraciju, jer u direktnom kontaktu s decom mogu da oslušnem šta je to što njih zanima, šta ih brine, o čemu maštaju i sa kakvim se izazovima suočavaju.
S druge strane, izuzetno se trudim da pronađem što originalnije načine za kreativan rad sa đacima, pa tako koristim ne samo spisateljske veštine već i razne moderne tehnologije koje u tome pomažu. Da bih bila što uspešnija, redovno pohađam seminare stručnog usavršavanja i radujem se svaki put kada otkrijem nešto novo za šta mi se učini da će delovati podsticajno na moje učenike i pomoći im da razviju svoju kreativnost.
Vaša knjiga za mlađe osnovce Mali pas velikog srca dobila je nastavak. U prvom delu dečaku Marku je teško da pronađe svoje mesto u odeljenju. A kakve avanture Marka čekaju u drugom delu serijala – Superheroji iz IV-5?
U drugom delu serijala Mali pas velikog srca Marko, Vili i drugari iz Markovog odeljenja postaju superheroji u jednoj uzbudljivoj priči koja se čita u dahu, jer se avanture i opasnosti nižu i junaci moraju da savladaju ozbiljne prepreke. Priča počinje odlaskom na rekreativnu nastavu, a sve se komplikuje kada Marko u autobus krišom uvede i svog drugara – malog psa Vilija. Dok je u prvom delu tragao za svojim mestom u odeljenju (i svojim identitetom), u drugom delu Marko pre svega uči važnu istinu o tome da su svakome potrebni dobri prijatelji i da čak i superheroji ne bi bili to što jesu da nemaju podršku prijatelja.
Baš kao što kaže narodna poslovica – bez društva nema junaštva. Budući da je u prvom delu serijala Mali pas velikog srca Marko stekao svoje mesto u društvu vršnjaka, red je bio da u Superherojima iz IV-5 ode korak dalje i ojača tu svoju novostečenu poziciju. Ranije usamljen i preplašen dečak, Marko sada izrasta u ravnopravnog člana herojske družine spremne na prave podvige.
Čuli smo da imate psa, a i vaš junak Marko je veoma vezan za svog psa Vilija. Zbog čega smatrate da je druženje sa životinjama važno i šta možemo iz tog odnosa da dobijemo – šta dobijate vi, a šta glavni junak romana?
Moja Milica je slična Viliju. Kao i on, i Milica je preživela mnogo toga strašnog pre nego što je stigla do mene, na bezbedno. Ne smem ni da razmišljam o tome kako je to izgledalo dok je lutala ulicama, nezaštićena, gladna i žedna, po zloglasnom kraju gde je bilo slučajeva trovanja pasa. Nažalost, to je svakodnevica mnogih pasa u Srbiji (i širom sveta). A svaki od njih bi pružio mnogo ljubavi, sreće i radosti samo kada bi im ljudi otvorili svoje srce i svoj dom.
U prvoj knjizi Marko je učinio upravo to – pustio je u svoj život malog napuštenog žutog psa, a zauzvrat je dobio čitav jedan novi svet pun avantura, nove ljude i pripadnost nekim novim, zdravim i podržavajućim grupama. Na Markovom primeru deca i roditelji mogu da nauče koliko kućni ljubimac može da pomogne u izgradnji samopouzdanja kod dece i kako, kao nekom magijom, može da izbriše socijalne inhibicije, razlike i predrasude u vršnjačkoj grupi. Svi znamo da postoje terapijski psi, koji su specijalno obučeni za razne vrste podrške, ali meni se čini da je svaki pas o kome vlasnici dobro vode računa ujedno i terapijski. Čista ljubav koju dobijamo od njih zaista može da učini čuda i promeni naše živote nabolje.
Što se mene tiče, Milica je član moje porodice i moj asistent u nastavi (jer mnogo voli da prati onlajn-časove i obožava da uskoči u moju radnu stolicu čim ustanem). Radost i ljubav koje dobijam od nje ne mogu se opisati rečima.
Koliko je deci koja su na neki način drugačija teško da pronađu svoje mesto među vršnjacima? Kako im vi kao nastavnica pomažete?
Mislim da nije reč o tome da su ta deca drugačija, već da samo imaju teže zadatke u odrastanju od većine svojih vršnjaka, te da im je potrebna dodatna pomoć. Deci koja prolaze kroz različite krize i izazove, čiji zahtevi prevazilaze njihove kapacitete za rešavanje, nikada nije bilo lako da pronađu svoje mesto među vršnjacima. To važi za današnje generacije, a verovatno će važiti i za buduće. Takva deca se, nažalost, često suočavaju sa ignorisanjem, nerazumevanjem ili čak vršnjačkim nasiljem. Odrasli mogu mnogo da im i pomognu i odmognu na tom putu, ali važno je da znamo da taj put svako od njih mora da pređe sam.
Na nastavnicima je pre svega odgovornost da u svojoj učionici stvore sigurno okruženje, u kojem će se svako dete osećati prihvaćenim i vrednim takvo kakvo jeste, bez potrebe za konformističkim prilagođavanjima normama većine. Da bi se to postiglo, neophodno je negovati empatiju i solidarnost među đacima, učiti ih da prepoznaju kvalitete u svakom svom drugaru iz grupe i kroz timski rad negovati zajedništvo i prijateljstvo. Uz sve to, pomoć nastavniku može doći i kroz primere iz literature. Ja često koristim serijal Mali pas velikog srca kako bih na primeru Marka, nesnađenog dečaka iz poslednje klupe, pokazala đacima da je moguće pobediti u tom velikom izazovu i da svako može pronaći svoje mesto pod suncem.
Držite onlajn-nastavu srpskoj deci u dijaspori. Da li se njihove radne navike, način na koji uče i viđenje škole razlikuju u odnosu na stavove dece u Srbiji?
Srpska deca u dijaspori se ne razlikuju mnogo od vršnjaka u Srbiji kada je reč o viđenju škole – podjednako ih brinu testovi (posebno iz matematike!), uče i rade domaće zadatke, čekaju raspust, raduju se kada dobiju dobru ocenu iz nekog predmeta… Jedino što mi se čini da oni mnogo više vole srpski jezik od svojih vršnjaka u zavičaju. I pored pretrpanog školskog rasporeda i drugih aktivnosti, nalaze vreme i dolaze na onlajn-časove. Ne žele da ih propuste čak ni kada su umorni, bolesni ili na putovanju. Tako sam zajedno sa njima putovala na Floridu, Havaje, u Kolorado i obišla brojne druge destinacije. Meni je srce puno kada vidim koliko uživaju u učenju i koliko su srećni što napreduju u srpskom jeziku. Mislim da je to veoma blizu nekog ideala škole koja je deci poput porodice, u kojoj mogu da rastu srećni, prihvaćeni i slobodni.
Kao što je junaku vaše knjige na početku teško da se uklopi i pronađe svoje mesto u školi, tako je često i našoj deci kada promene sredinu i nađu se u drugom gradu ili stranoj zemlji. Koji biste savet dali njihovim roditeljima kako da im pomognu?
Većina mojih đaka je rođena van Srbije (najviše njih živi u Americi i Kanadi) i oni nisu stranci u zemljama gde žive već su veoma lepo integrisani u nove sredine. Kroz taj proces su umesto njih prošli njihovi roditelji, pa deca ne moraju da se bore za status i pripadnost u novom društvu. Đaci mi ponekad pričaju o onome što su čuli od svojih roditelja – kako im je bilo kada su došli na novi kontinent i koje su sve prepreke morali da savladaju. Uvek se zajedno divimo toj velikoj hrabrosti, snalažljivosti i odluci o novom početku. Neke porodice imaju i duži doseljenički staž, pa se dešava da se u školu upišu deca koja pripadaju trećoj generaciji doseljenika. Tada je često najveći izazov srpski jezik, jer se kroz generacije izgubi njegova upotreba u okviru porodice ili se on upotrebljava samo za osnovnu, jednostavnu komunikaciju, sa limitiranim leksičkim fondom.
Ono što sam primetila kao pozitivan primer jeste da većina naših porodica u dijaspori pripada nekom širem socijalnom krugu ljudi sa kojima deli isti jezik i poreklo. Najčešće su okupljeni oko crkve, kulturnog centra ili kluba u svom gradu. Deca su često članovi folklornih društava, učestvuju na raznim festivalima i događajima koji ih povezuju sa maticom. Kada sve to povežem sa mojim Markom, mogu da kažem da je u oba slučaja važno da imamo podršku i da je zaista svaka prepreka mnogo manja kada je rešavamo uz pomoć prijatelja i kada se osećamo delom grupe. Dakle, moj savet novodoseljenim porodicama bi bio da pronađu neku takvu tačku okupljanja koja će im odgovarati i da u svakom slučaju neguju srpski jezik i vezu sa Srbijom, jer je to važno za razvoj identiteta kod njihove dece. I ne samo to – ako jednog dana požele da se vrate u Srbiju, biće im mnogo lakše, a deca će rasti sa dve domovine u srcu i sa mnogo prijatelja sa obe strane okeana.