Она која може да оде.
Пазите, свијет у злу лежи. Имамо сваки разлог да верујемо да је непоправљив.
Догађаји које су покренули српски студенти пре свега су догађаји духовне природе, који ће се на овај или онај начин разрешити на политичком плану. Али да би се разумели човек мора бити довољно чиста срца да разликује духове.
Ми дуго живимо у, пре свега, духовно затрованој атмосфери и под бољим животом који људи на улицама помињу сви мисле на исто – могућност живота према одређеном систему вредности. Чак иако се људи свакако разликују у томе како тај вредносни систем замишљају – свако на улици осећа и зна да је ово што сад живимо један бестијаријум, пандемонијум, једна перверзија свега. Дакле, ово што живимо се, у дословце било којој лествици вредности – од најконзервативније до најлибералније – има сматрати потпуно ненормалним. Нема ничега што бисмо могли уздићи као вредност а да је на неки начин нису угазили.
…
Како да научимо децу да не лажу, не краду, да буду поштени и честити, да уче и усавршавају се, да буду верни себи, пажљиви према потребама других, да буду увиђајни у комуникацији, да умеју уважити туђи став, поштовати туђи идентитет, да поштују знање, да истински разумеју сопствену културу и поштују њене вредности – ако се ништа од тога, дословце ништа у друштву не награђује?
…
Ово путовање неискварене младости ове земље невероватна је кохезивна енергија. Ушли су у заборављена места, загрлили заборављене људе. Срели се са Другима и загрлили и те Друге, као у Новом Пазару. На крају подсетили српску дијаспору, оне који су отишли да будућност потраже на другом месту – да она постоји и у Србији.
Они су та будућност, они су потенцијал, ресурс који ће остати или отићи. Нису студенти сва младост у Србији. Они су најпаметнија младост у Србији, она која је уписала и завршава факултете, она која у великом броју струка јесте конкурентна на глобалном тржишту рада.
Она која може да оде.
Ово ће се завршити овако или онако, али већ сад, студентски протести у Србији донели су осећање заједнице на које смо сви заборавили. Нисмо знали да је толико нас, различитих годишта, материјалних статуса, образовања и порекла, па и идеолошких убеђења – подједнако згађено бљувотинама из телевизијских пријемника, невероватном фреквенцијом кладионица по километру квадратном, шундом и кретенизмима који се проглашавају културом, неписменим и непоштеним људима на местима одлучивања, и потпуном аболираношћу повлашћених за све што ураде.
…
Како год се завршило – ови догађаји су нас претворили у заједницу. Изашли смо, погледали се у очи, пребројали се. И што је најлепше, иако неки међу нама то још не схватају – пребројали смо се без рачунице, први пут осетивши да је споредна.
Јер ниједан политичар који дође неће бити идеално скројен и много је важније да не изгубимо осећање заједнице. Они треба да долазе и одлазе. Заједница слободних и неуплашених људи, заједница солидарних људи који су ту једни за друге – то треба да остане. Нисмо се ми још одмакли од тога неповратно, још су живи припадници генерација у којима се ценила реч, поштење и људи се међусобно помагали – нису то сасвим заборављене вештине. Од тих вештина зависи хоћемо ли претећи или нестати као заједница, бивајући још само храна за лешинаре на позицијама моћи, ко год они били. Ако будемо ове догађаје тумачили у дугорочном кључу, ако не заборавимо лекције које смо претходних месеци научили – бићемо на дугорочном добитку.
Није циљ да изађемо на улицу, извичемо се и вратимо у своја четири зида – већ да научимо од ове деце да пружимо и примимо подршку, да знамо ко су нам ближњи и са чиме се носе, да препознамо кад нам је дете довело гладног другара који не живи у најбољим условима и да схватимо да је наше да са тим дететом поделимо шта имамо – од хране до пажње, да саслушамо туђу муку и не ћутимо поносно о својој – да такви будемо увек и свуда, од реда у продавници до аутобуса.
Да се сетимо сопствене човечности.
То нам нико не може узети. На то су нас деца подсетила.
Зато, поново – срећно, децо.
Аутор: Моња Јовић