Ona koja može da ode.
Pazite, svijet u zlu leži. Imamo svaki razlog da verujemo da je nepopravljiv.
Događaji koje su pokrenuli srpski studenti pre svega su događaji duhovne prirode, koji će se na ovaj ili onaj način razrešiti na političkom planu. Ali da bi se razumeli čovek mora biti dovoljno čista srca da razlikuje duhove.
Mi dugo živimo u, pre svega, duhovno zatrovanoj atmosferi i pod boljim životom koji ljudi na ulicama pominju svi misle na isto – mogućnost života prema određenom sistemu vrednosti. Čak iako se ljudi svakako razlikuju u tome kako taj vrednosni sistem zamišljaju – svako na ulici oseća i zna da je ovo što sad živimo jedan bestijarijum, pandemonijum, jedna perverzija svega. Dakle, ovo što živimo se, u doslovce bilo kojoj lestvici vrednosti – od najkonzervativnije do najliberalnije – ima smatrati potpuno nenormalnim. Nema ničega što bismo mogli uzdići kao vrednost a da je na neki način nisu ugazili.
…
Kako da naučimo decu da ne lažu, ne kradu, da budu pošteni i čestiti, da uče i usavršavaju se, da budu verni sebi, pažljivi prema potrebama drugih, da budu uviđajni u komunikaciji, da umeju uvažiti tuđi stav, poštovati tuđi identitet, da poštuju znanje, da istinski razumeju sopstvenu kulturu i poštuju njene vrednosti – ako se ništa od toga, doslovce ništa u društvu ne nagrađuje?
…
Ovo putovanje neiskvarene mladosti ove zemlje neverovatna je kohezivna energija. Ušli su u zaboravljena mesta, zagrlili zaboravljene ljude. Sreli se sa Drugima i zagrlili i te Druge, kao u Novom Pazaru. Na kraju podsetili srpsku dijasporu, one koji su otišli da budućnost potraže na drugom mestu – da ona postoji i u Srbiji.
Oni su ta budućnost, oni su potencijal, resurs koji će ostati ili otići. Nisu studenti sva mladost u Srbiji. Oni su najpametnija mladost u Srbiji, ona koja je upisala i završava fakultete, ona koja u velikom broju struka jeste konkurentna na globalnom tržištu rada.
Ona koja može da ode.
Ovo će se završiti ovako ili onako, ali već sad, studentski protesti u Srbiji doneli su osećanje zajednice na koje smo svi zaboravili. Nismo znali da je toliko nas, različitih godišta, materijalnih statusa, obrazovanja i porekla, pa i ideoloških ubeđenja – podjednako zgađeno bljuvotinama iz televizijskih prijemnika, neverovatnom frekvencijom kladionica po kilometru kvadratnom, šundom i kretenizmima koji se proglašavaju kulturom, nepismenim i nepoštenim ljudima na mestima odlučivanja, i potpunom aboliranošću povlašćenih za sve što urade.
…
Kako god se završilo – ovi događaji su nas pretvorili u zajednicu. Izašli smo, pogledali se u oči, prebrojali se. I što je najlepše, iako neki među nama to još ne shvataju – prebrojali smo se bez računice, prvi put osetivši da je sporedna.
Jer nijedan političar koji dođe neće biti idealno skrojen i mnogo je važnije da ne izgubimo osećanje zajednice. Oni treba da dolaze i odlaze. Zajednica slobodnih i neuplašenih ljudi, zajednica solidarnih ljudi koji su tu jedni za druge – to treba da ostane. Nismo se mi još odmakli od toga nepovratno, još su živi pripadnici generacija u kojima se cenila reč, poštenje i ljudi se međusobno pomagali – nisu to sasvim zaboravljene veštine. Od tih veština zavisi hoćemo li preteći ili nestati kao zajednica, bivajući još samo hrana za lešinare na pozicijama moći, ko god oni bili. Ako budemo ove događaje tumačili u dugoročnom ključu, ako ne zaboravimo lekcije koje smo prethodnih meseci naučili – bićemo na dugoročnom dobitku.
Nije cilj da izađemo na ulicu, izvičemo se i vratimo u svoja četiri zida – već da naučimo od ove dece da pružimo i primimo podršku, da znamo ko su nam bližnji i sa čime se nose, da prepoznamo kad nam je dete dovelo gladnog drugara koji ne živi u najboljim uslovima i da shvatimo da je naše da sa tim detetom podelimo šta imamo – od hrane do pažnje, da saslušamo tuđu muku i ne ćutimo ponosno o svojoj – da takvi budemo uvek i svuda, od reda u prodavnici do autobusa.
Da se setimo sopstvene čovečnosti.
To nam niko ne može uzeti. Na to su nas deca podsetila.
Zato, ponovo – srećno, deco.
Autor: Monja Jović