Да ли сте приметили колико је модерно друштво упорно, чак помало нападно у жељи да све родитеље увери како је њиховом детету које тек што је направило прве кораке, боље да буде са својим вршњацима, у колективу у ком ће о двадесеторо деце бринути ЈЕДНА особа, него да буде са једном особом која ће му бити посвећена?
Сигурно сте приметили.
Међутим, психолози се, готово па једногласно, с тим не слажу. У кратком говору за један подкаст то је лепо објаснила психоаналитичарка Ерика Комисар.
Она каже да свакодневно одвајање детета од његових примарних старатеља, а нарочито у периоду пре навршене две године, може повећати производњу кортизола (хормона стреса), што је, опет окидач за развој анксиозности, емоционалне нерегулације и проблема са везивањем касније у животу.
”Деци не треба друштво друге деце пре треће године. У том периоду њихова игра је паралелна, а оно што им треба је контак ’један на један’. Треба им СИГУРНА повезаност и треба им та једна особа која ће испуњавати њихове емоционалне потребе. Један на један.” – каже Комисар.
Већ након треће године ствари се мењају, објаснила је.
”Тек тад они почињу да улазе у стварне међусобне интеракције. Пре тога, они се НЕ играју заједно! То је само паралелна игра. Тако да, то је још један мит, то да су јаслице добре за децу, за њихову социјализацију. НЕ. Деци социјализација НЕ ТРЕБА пре треће године, осим оне коју добијају од родитеља. Организујте игру с вршњацима, идите у паркиће, али увек једним оком будно посматрајте.” – објашњава Комисар.
Додаје да се управо у том периоду развија та сигурна повезаност, када дете, корак по корак, стиче слободу и храброст да се игра чак и ако мајка није тик уз њега.
”Али приметићете како и даље, с времена на време, подигну поглед да виде где сте. Или, можда, дотрче да вас на кратко загрле, па опет појуре назад у игру. То је зато што сте ви њихова сигурност, њихова база. И имајући вас без страха, они постају све храбрији. Усуђују се да истражују јер знају да сте увек ту и да нећете отићи.” – истакла је ова психоаналитичарка.