Популарна француска стрип-ауторка Лусил Гомез је била гошћа Француског института у Србији и „Kреативног центра“ поводом недавно завршене манифестације „Молијерови дани“.
Лусил Гомез се дружила с тинејџерима у Нишу, Београду и Панчеву и представила им свој стрип „Мој први пут“, објављен у издању „Kреативног центра“, који на духовит начин говори о сазревању.
У стрипу „Мој први пут“ читаоци кроз 12 прича прате Мари Пјер, средњошколку из помало конзервативне породице, забринуту због свог неискуства и незнања. Она бележи своја прва искуства и с много хумора и сарказма у ретроспекцији анализира сопствене заблуде. Главна јунакиња упознаје своју будућу најбољу другарицу, први пут бебиситује и први пут одлази на летовање без родитеља.
Ауторка Лусил Гомез вешто користи стрип као медиј да би приказала свет одрастања младе девојке суочене с различитим притисцима и друштвеним представама. „Мој први пут“ је првенствено намењен средњошколцима, али га могу читати и ученици завршних разреда основне школе.
Са Лусил смо имали ту срећу да поразговарамо о темамо одрастања и односа родитељ-дете управо у том периоду адолесценције. Говорила нам је о табу темама и разбила још један табу – сасвим је у реду ако вам није пријатно да о некој теми говорите са својом децом. Нисте због тога лош родитељ.
Они који буду читали ”Мој први пут” сигурно ће приметити да сте, као аутор, врло блиски младима и да разумете њихов поглед на свет. Тај „дар“ данас недостаје многим родитељима, а ви га очигледно имате? Како то објашњавате?
Када ми је предложено да пишем о адолесцентима, испрва сам одбила. Нисам у свом окружењу имала адолесценте, а и сама већ одавно нисам адолесценткиња. Међутим, убрзо потом провела сам викенд са пријатељицама из средње школе и приметила да наш адолесцентни период и није тако далеко као што сам мислила.
Шта бисте саветовали родитељима који су у сталном сукобу са својим тинејџерима управо због тога што не виде свет истим очима?
Истина, свет се променио у претходних 16 година, али оно што нас је заиста у тим годинама покретало остаје исто – потреба и страх да се први пут проживе ствари које уводе у свет одраслих. А још се свега тога и сећам! Трик који ми је помогао у раду на овом стрипу био је не убацити се у кожу родитеља, већ у кожу адолесцента, а сви смо то били. Тај адолесцент и даље живи негде у нама.
За помало традиционалну средину каква је Србија, ”Мој први пут” може представљати чак и табу када су поједине теме у питању. Има родитеља који овакав стрип неће поклонити детету јер верују да би их могао подстаћи на искуства за која, можда, није спремно. Шта мислите о томе?
Не мислим да би овај стрип могао да подстакне децу да учине нешто за шта нису спремна. Порука појединих прича управо је супротна – Мари-Пјер не ради ништа ако није добар тренутак да то учини или ако не осећа да треба. Одбијање да се говори о некој теми неће учинити да она нестане. Ако игноришемо оно што младе људе преокупира, они ће тражити одговоре на другом месту, у изворима који могу бити веома сумњиви, на друштвеним мрежама или у гласинама које круже школским ходницима.
Да ли су теме попут посете гинекологу, првог сексуалног односа, феминизма итд. родитељима и даље „тешке“? Како о њима разговарати с децом без осећаја стида, који нам је, вероватно, усађен док смо и сами одрастали?
Можда је нормално што нам је непријатно да разговарамо са својом децом о појединим темама. А можда и нисмо у обавези да са њима разговарамо о свим темама, посебно ако нам то није пријатно. Дати им праву књигу, упутити их на институцију у коју верујемо, или лекару, или тражити од особе за коју знамо да је од поверења (тетка, старији рођак, неко ко је изнад ситуације а кога добро познајемо) да поразговара с њима – све су то начини на које важне информације могу да се пренесу и да адолесцент не буде препуштен да се сам суочава с проблемима.
Родитељи данашњих адолесцената углавном нису могли да са својим родитељима отворено разговарају о темама као што су прво сексуално искуство, посета гинекологу итд. Пуштали су их да сами схвате, разумеју, и од делића које сакупе да саставе слагалицу. Да ли су грешили?
Мислим да је свака генерација радила шта је могла узимајући у обзир информације и средства којима је располагала. Не постоји савршен родитељ. У ствари, можда је и добро имати у свом окружењу више људи од којих се може учити о животу, под условом да су од поверења и добронамерни. Онда нам неће бити тешко да сами саставимо слагалицу. Напослетку, били адолесцент или не, имамо право да сами изградимо своје мишљење о свету. Што су нам видици шири, то је вероватније да ће нам сопствена истина више одговарати.
Иако га могу читати и дечаци, ”Мој први пут” је ипак једна лична, женска прича. Да ли имате у плану слично штиво за дечаке?
Немам га тренутно у плану. Али била би јако добра идеја да се уради тако нешто! Ако са адолесцентима не разговарамо о одређеним темама, они ће тражити информације на другим местима и можда постати лак плен за разне девијације, као што су насилна порнографија, претерани маскулизам, стигматизација… Ипак би било исправније да тај стрип уради мушкарац, који би засигурно донео правичнији поглед на адолесценцију из мушког угла. Укратко, ово је тема за размишљање.
Интервју са француског превео: Слободан Ивановић