Popularna francuska strip-autorka Lusil Gomez je bila gošća Francuskog instituta u Srbiji i „Kreativnog centra“ povodom nedavno završene manifestacije „Molijerovi dani“.
Lusil Gomez se družila s tinejdžerima u Nišu, Beogradu i Pančevu i predstavila im svoj strip „Moj prvi put“, objavljen u izdanju „Kreativnog centra“, koji na duhovit način govori o sazrevanju.
U stripu „Moj prvi put“ čitaoci kroz 12 priča prate Mari Pjer, srednjoškolku iz pomalo konzervativne porodice, zabrinutu zbog svog neiskustva i neznanja. Ona beleži svoja prva iskustva i s mnogo humora i sarkazma u retrospekciji analizira sopstvene zablude. Glavna junakinja upoznaje svoju buduću najbolju drugaricu, prvi put bebisituje i prvi put odlazi na letovanje bez roditelja.
Autorka Lusil Gomez vešto koristi strip kao medij da bi prikazala svet odrastanja mlade devojke suočene s različitim pritiscima i društvenim predstavama. „Moj prvi put“ je prvenstveno namenjen srednjoškolcima, ali ga mogu čitati i učenici završnih razreda osnovne škole.
Sa Lusil smo imali tu sreću da porazgovaramo o temamo odrastanja i odnosa roditelj-dete upravo u tom periodu adolescencije. Govorila nam je o tabu temama i razbila još jedan tabu – sasvim je u redu ako vam nije prijatno da o nekoj temi govorite sa svojom decom. Niste zbog toga loš roditelj.
Oni koji budu čitali ”Moj prvi put” sigurno će primetiti da ste, kao autor, vrlo bliski mladima i da razumete njihov pogled na svet. Taj „dar“ danas nedostaje mnogim roditeljima, a vi ga očigledno imate? Kako to objašnjavate?
Kada mi je predloženo da pišem o adolescentima, isprva sam odbila. Nisam u svom okruženju imala adolescente, a i sama već odavno nisam adolescentkinja. Međutim, ubrzo potom provela sam vikend sa prijateljicama iz srednje škole i primetila da naš adolescentni period i nije tako daleko kao što sam mislila.
Šta biste savetovali roditeljima koji su u stalnom sukobu sa svojim tinejdžerima upravo zbog toga što ne vide svet istim očima?
Istina, svet se promenio u prethodnih 16 godina, ali ono što nas je zaista u tim godinama pokretalo ostaje isto – potreba i strah da se prvi put prožive stvari koje uvode u svet odraslih. A još se svega toga i sećam! Trik koji mi je pomogao u radu na ovom stripu bio je ne ubaciti se u kožu roditelja, već u kožu adolescenta, a svi smo to bili. Taj adolescent i dalje živi negde u nama.
Za pomalo tradicionalnu sredinu kakva je Srbija, ”Moj prvi put” može predstavljati čak i tabu kada su pojedine teme u pitanju. Ima roditelja koji ovakav strip neće pokloniti detetu jer veruju da bi ih mogao podstaći na iskustva za koja, možda, nije spremno. Šta mislite o tome?
Ne mislim da bi ovaj strip mogao da podstakne decu da učine nešto za šta nisu spremna. Poruka pojedinih priča upravo je suprotna – Mari-Pjer ne radi ništa ako nije dobar trenutak da to učini ili ako ne oseća da treba. Odbijanje da se govori o nekoj temi neće učiniti da ona nestane. Ako ignorišemo ono što mlade ljude preokupira, oni će tražiti odgovore na drugom mestu, u izvorima koji mogu biti veoma sumnjivi, na društvenim mrežama ili u glasinama koje kruže školskim hodnicima.
Da li su teme poput posete ginekologu, prvog seksualnog odnosa, feminizma itd. roditeljima i dalje „teške“? Kako o njima razgovarati s decom bez osećaja stida, koji nam je, verovatno, usađen dok smo i sami odrastali?
Možda je normalno što nam je neprijatno da razgovaramo sa svojom decom o pojedinim temama. A možda i nismo u obavezi da sa njima razgovaramo o svim temama, posebno ako nam to nije prijatno. Dati im pravu knjigu, uputiti ih na instituciju u koju verujemo, ili lekaru, ili tražiti od osobe za koju znamo da je od poverenja (tetka, stariji rođak, neko ko je iznad situacije a koga dobro poznajemo) da porazgovara s njima – sve su to načini na koje važne informacije mogu da se prenesu i da adolescent ne bude prepušten da se sam suočava s problemima.
Roditelji današnjih adolescenata uglavnom nisu mogli da sa svojim roditeljima otvoreno razgovaraju o temama kao što su prvo seksualno iskustvo, poseta ginekologu itd. Puštali su ih da sami shvate, razumeju, i od delića koje sakupe da sastave slagalicu. Da li su grešili?
Mislim da je svaka generacija radila šta je mogla uzimajući u obzir informacije i sredstva kojima je raspolagala. Ne postoji savršen roditelj. U stvari, možda je i dobro imati u svom okruženju više ljudi od kojih se može učiti o životu, pod uslovom da su od poverenja i dobronamerni. Onda nam neće biti teško da sami sastavimo slagalicu. Naposletku, bili adolescent ili ne, imamo pravo da sami izgradimo svoje mišljenje o svetu. Što su nam vidici širi, to je verovatnije da će nam sopstvena istina više odgovarati.
Iako ga mogu čitati i dečaci, ”Moj prvi put” je ipak jedna lična, ženska priča. Da li imate u planu slično štivo za dečake?
Nemam ga trenutno u planu. Ali bila bi jako dobra ideja da se uradi tako nešto! Ako sa adolescentima ne razgovaramo o određenim temama, oni će tražiti informacije na drugim mestima i možda postati lak plen za razne devijacije, kao što su nasilna pornografija, preterani maskulizam, stigmatizacija… Ipak bi bilo ispravnije da taj strip uradi muškarac, koji bi zasigurno doneo pravičniji pogled na adolescenciju iz muškog ugla. Ukratko, ovo je tema za razmišljanje.
Intervju sa francuskog preveo: Slobodan Ivanović