Једног дана посматрао сам невероватан призор: пробудивши се рано ујутру, видео сам да је у моју прозирну литарску боцу са водом упало неколико десетина мрава. Испрва су се мучили појединачно, али су онда полако почели да се скупљају у гомилу. Кад сам видео да се мрави пењу једни по другима и, како ми се чинило, утопљују своје другове да би преживели – одустао сам од помисли да им помогнем.
Какво је било моје изненађење кад сам после два сата видео мраве живе. Они су направили малено пловеће живо острвце, наслањајући се једни на друге у облику пирамиде. Заинтересовала ме је издржљивост ових инсеката, па сам почео да их посматрам. Ови што су били доле, наравно, били су у води, али само до одређеног тренутка. Добровољно су их мењали мрави са горњег реда. Они су се спуштали у воду, а тек након тога, уморни од држања својих сродника, инсекти су излазили на ово живо острво да одморе, како би потом поново заменили своје пријатеље. Причам ти, ниједан од њих није пожурио да се попне горе, напротив, журили су да сиђу у воду, тамо где је било најтеже.
Био сам задивљен њиховом херојском жртвовањем и међусобном помоћи, па сам одлучио да им брже – боље помогнем. Успео сам да пронађем кашику која је могла да уђе у грло боце. Када су мрави угледали спас, организовано су излазили један по један на копно, али један, ипак исцрпљен, није успео да се ухвати за ивицу кашике и остао је да се мучи у води. Када је то приметио, последњи мрав који је затварао колону вратио се назад.
Као да сам чуо како га зове и моли: „Држи се, брате, нећу те оставити!“. Схвативши да са „обале“ не може да досегне, мрав је почео да силази у воду, али ја више нисам могао да гледам ову тужну сцену и померио сам кашику ближе. Тада је лако дохватио свог друга и извукао га. Тако је ова жива пловећа пирамида преживела захваљујући међусобној помоћи. Цели процес посматрања изазвао је код мене низ различитих осећања…
Прво је било осуђивање када сам помислио да мрави утопљују једни друге. Затим изненађење што су остали живи након дугог пливања у води.
После тога било је једноставно занимљиво посматрати их, али када сам видео јасно уигран систем самоопоравка, био сам одушевљен.
Сваки инсект је знао шта треба да ради. И, наравно, жао ми је што им од почетка нисам помогао. Њихово понашање ме је натерало да се постидим.
И последњи осећај који сам тада имао – велика фрустрација. Непрестано су ми у мисли долазиле слике људске равнодушности, разлика и непријатељства и слично.
Желео сам да викнем на сав глас: „Људи! Ако не знате како треба живети, бар научите од мрава“.
Зар смо ми стварно глупљи од инсеката?! Нема користи од људских молитви ако их не прате дела.
Хајде да будемо као мрави… сетите се, у јединству је снага.
Аутор: Александар Ређко, доктор медицинских наука, професор