На друштвеним мрежама, у стручним групама и јавним расправама, све чешће се могу прочитати сведочанства просветних радника из различитих земаља света о појавама фаворизовања, селективног вредновања и утицаја политичких, финансијских и локалних интереса на школске односе.
То у последње време постаје тако често да човек не може а да се некад не запита – да ли би наш највећи сатиричар, Радоје Домановић, у томе нашао инспирацију за неку од својих незаборавних прича?
Сетимо се само да је и он писао о „неком далеком свету“ у коме се радња његових прича дешава.
У нашем школству, које стручне и моралне принципе ставља изнад свих других, без обзира на бројне изазове, и даље владају темељне вредности поштовања, објективности и професионализма.
Тамо, у том извитопереном свету, међутим, како можемо сазнати из много извора, у срцу сваке школе, осим званичног курикулума и наставног плана, егзистира један невидљиви систем вредности, личних односа, утицаја и привилегија, који значајно утиче на живот и рад просветних радника. То је тај други, паралелни свет школе – свет миљеника и оних „других“, свет фаворизованих и невидљивих. Управо тај систем, поготово у малим срединама и мањим школама, производи дубоку неправду и деморалише оне који школу одржавају на површини – ћутљиве, посвећене професионалце.
Као што у учионицама ученици осећају ко су миљеници – они чији родитељи имају друштвену тежину, економску снагу или политичке везе – тако и у наставничким колективима постоји неписана хијерархија коју често не диктира стручност, већ површна харизма, спремност на сервилност или блискост с руководством. Док се од појединих наставника очекује савршенство, од других се прихвата и медиокритет као врхунац. Неки добијају похвале и награде за најмањи помак, а други се, упркос вансеријским резултатима, непрестано доводе у питање. Често се и кажњавају јер не прихватају своје „место под сунцем“
Узрок оваквог поремећаја критеријума је, најчешће, у самом врху – у школским руководствима која немају ни личну ни стручну легитимност, те своју позицију чувају путем контроле лојалности, а не квалитета. Они фаворизују наставнике који неће постављати незгодна питања, који ће учествовати у „пројектима“, сликати се за медије, путовати о трошку донација и симулирати напредак – градећи „Потемкинова села“ знања и успеха. У том систему, највећа претња нису незналице, већ они који раде савесно, поштено, без подилажења – јер својим примером руше илузију коју управа ствара.
Ови професионалци не поклањају оцене ученицима, не праве приватне савезе с родитељима, не тугују ако нису позвани на пријеме. Њихов однос према знању је старомодан у најплеменитијем смислу – захтевају рад, дисциплину, поштење. Управо зато што не пристају на фарсу, они су често изложени притисцима, провокацијама и омаловажавањима. Њиховим ученицима се неретко ускраћују признања, како би се наградили они који су милосрдно оцењени, јер су имали „праве“ наставнике – миљенике руководства.
Да ли је ово само питање личне неправде – или симптом системске болести? Просечна оцена расте, а ниво знања пада.То показују провере знања, нарочито оне међународне. Школа постаје играоница, место социјализације и забаве, а не критичког мишљења и рада. Истинска евалуација, независна и објективна, постоји само на папиру. У стварности, инспекције, педагошке службе и школски одбори често су део истог затвореног система узајамног повлађивања и подупирања.
Најопаснија последица оваквог стања је губитак вере у вредност сопственог труда. Наставници који носе систем на леђима, који у тишини раде и чувају достојанство професије, почињу да сумњају у себе. Неки се повуку, неки постану цинични, а неки, упркос свему, настављају. И то је највећа победа – остати човек и професионалац у систему који те третира као сметњу.
Време је, кажу свуда у том далеком, извитопереном свету где се ово дешава, да се та неправда именује, да се о њој говори јавно, аргументовано и без страха. Јер ћутање подржава постојеће стање, а критичко мишљење – оно које школа треба да негује код ученика – мора почети од саме школе. Да би знање опет имало смисао, мора се прво вратити достојанство онима који га предају.
Овакви обрасци понашања, дакле, који се огледају у подривању професионалних критеријума и неравноправном третману унутар образовних установа, нису ограничени на једну земљу или један систем. Тога код нас, свакако, нема, нити може бити, али је појава која добија све више међународних обрисa и представља глобални изазов за образовање у 21. веку.
У времену у којем се инсистира на квалитету, транспарентности и правичности, од кључне је важности да се критички осврћемо на све оно што тим вредностима прети – ма где се дешавало. Само тако се може сачувати интегритет професије која има одлучујући утицај на будућност сваког друштва.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора