Na društvenim mrežama, u stručnim grupama i javnim raspravama, sve češće se mogu pročitati svedočanstva prosvetnih radnika iz različitih zemalja sveta o pojavama favorizovanja, selektivnog vrednovanja i uticaja političkih, finansijskih i lokalnih interesa na školske odnose.
To u poslednje vreme postaje tako često da čovek ne može a da se nekad ne zapita – da li bi naš najveći satiričar, Radoje Domanović, u tome našao inspiraciju za neku od svojih nezaboravnih priča?
Setimo se samo da je i on pisao o „nekom dalekom svetu“ u kome se radnja njegovih priča dešava.
U našem školstvu, koje stručne i moralne principe stavlja iznad svih drugih, bez obzira na brojne izazove, i dalje vladaju temeljne vrednosti poštovanja, objektivnosti i profesionalizma.
Tamo, u tom izvitoperenom svetu, međutim, kako možemo saznati iz mnogo izvora, u srcu svake škole, osim zvaničnog kurikuluma i nastavnog plana, egzistira jedan nevidljivi sistem vrednosti, ličnih odnosa, uticaja i privilegija, koji značajno utiče na život i rad prosvetnih radnika. To je taj drugi, paralelni svet škole – svet miljenika i onih „drugih“, svet favorizovanih i nevidljivih. Upravo taj sistem, pogotovo u malim sredinama i manjim školama, proizvodi duboku nepravdu i demorališe one koji školu održavaju na površini – ćutljive, posvećene profesionalce.
Kao što u učionicama učenici osećaju ko su miljenici – oni čiji roditelji imaju društvenu težinu, ekonomsku snagu ili političke veze – tako i u nastavničkim kolektivima postoji nepisana hijerarhija koju često ne diktira stručnost, već površna harizma, spremnost na servilnost ili bliskost s rukovodstvom. Dok se od pojedinih nastavnika očekuje savršenstvo, od drugih se prihvata i mediokritet kao vrhunac. Neki dobijaju pohvale i nagrade za najmanji pomak, a drugi se, uprkos vanserijskim rezultatima, neprestano dovode u pitanje. Često se i kažnjavaju jer ne prihvataju svoje „mesto pod suncem“
Uzrok ovakvog poremećaja kriterijuma je, najčešće, u samom vrhu – u školskim rukovodstvima koja nemaju ni ličnu ni stručnu legitimnost, te svoju poziciju čuvaju putem kontrole lojalnosti, a ne kvaliteta. Oni favorizuju nastavnike koji neće postavljati nezgodna pitanja, koji će učestvovati u „projektima“, slikati se za medije, putovati o trošku donacija i simulirati napredak – gradeći „Potemkinova sela“ znanja i uspeha. U tom sistemu, najveća pretnja nisu neznalice, već oni koji rade savesno, pošteno, bez podilaženja – jer svojim primerom ruše iluziju koju uprava stvara.
Ovi profesionalci ne poklanjaju ocene učenicima, ne prave privatne saveze s roditeljima, ne tuguju ako nisu pozvani na prijeme. Njihov odnos prema znanju je staromodan u najplemenitijem smislu – zahtevaju rad, disciplinu, poštenje. Upravo zato što ne pristaju na farsu, oni su često izloženi pritiscima, provokacijama i omalovažavanjima. Njihovim učenicima se neretko uskraćuju priznanja, kako bi se nagradili oni koji su milosrdno ocenjeni, jer su imali „prave“ nastavnike – miljenike rukovodstva.
Da li je ovo samo pitanje lične nepravde – ili simptom sistemske bolesti? Prosečna ocena raste, a nivo znanja pada.To pokazuju provere znanja, naročito one međunarodne. Škola postaje igraonica, mesto socijalizacije i zabave, a ne kritičkog mišljenja i rada. Istinska evaluacija, nezavisna i objektivna, postoji samo na papiru. U stvarnosti, inspekcije, pedagoške službe i školski odbori često su deo istog zatvorenog sistema uzajamnog povlađivanja i podupiranja.
Najopasnija posledica ovakvog stanja je gubitak vere u vrednost sopstvenog truda. Nastavnici koji nose sistem na leđima, koji u tišini rade i čuvaju dostojanstvo profesije, počinju da sumnjaju u sebe. Neki se povuku, neki postanu cinični, a neki, uprkos svemu, nastavljaju. I to je najveća pobeda – ostati čovek i profesionalac u sistemu koji te tretira kao smetnju.
Vreme je, kažu svuda u tom dalekom, izvitoperenom svetu gde se ovo dešava, da se ta nepravda imenuje, da se o njoj govori javno, argumentovano i bez straha. Jer ćutanje podržava postojeće stanje, a kritičko mišljenje – ono koje škola treba da neguje kod učenika – mora početi od same škole. Da bi znanje opet imalo smisao, mora se prvo vratiti dostojanstvo onima koji ga predaju.
Ovakvi obrasci ponašanja, dakle, koji se ogledaju u podrivanju profesionalnih kriterijuma i neravnopravnom tretmanu unutar obrazovnih ustanova, nisu ograničeni na jednu zemlju ili jedan sistem. Toga kod nas, svakako, nema, niti može biti, ali je pojava koja dobija sve više međunarodnih obrisa i predstavlja globalni izazov za obrazovanje u 21. veku.
U vremenu u kojem se insistira na kvalitetu, transparentnosti i pravičnosti, od ključne je važnosti da se kritički osvrćemo na sve ono što tim vrednostima preti – ma gde se dešavalo. Samo tako se može sačuvati integritet profesije koja ima odlučujući uticaj na budućnost svakog društva.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora