За већину људи реч мама је прва асоцијација на шне нокле и супу с кнедлама, топлину и ушушканост родитељског дома. Али шта радити када није? Шта радити када је “mama calling“ на дисплеју мобилног телефона у стању да нас натера да изнова преживљавамо све трауме које смо гурнули под тепих са десет, двадесет, четрдесет година? Шта када ни чињеница да сте одрасла особа која већ има сопствену породицу, не може да вас заштити од токсичног окружења из којег потичете?
Наравно да је тешко, пре свега, прихватити да они с којима сте одрасли и који су ту откад знате за себе – могу бити лоши. Или барем лоши по вас. Нико вас не познаје дуже од њих. Они чувају читав арсенал ваших лоших оцена, промашаја, пријатеља који су вас изневерили, школа које нисте успели да упишете, пропалих веза, послова који су вам измицали за длаку. И уместо да вас подрже – они критикују.
За њих никада нисте довољно добро научили лекцију, нити били “фини и пристојни“ попут друге деце, никада им се није допадала одећа коју носите, музика коју слушате, друштво у ком се крећете. И не, овде не говоримо о типичном генерацијском јазу, који се свако мало сусреће код родитеља и деце. Овде говоримо о оним истински токсичним родитељима којима дете не жели да се врати ни када постане “сам свој човек“.
Такви родитељи се не мењају. То што сада имате тридесет или четрдесет година неће их спречити да вас за вечером прекоре и кажу како би могли “мало више да се угледате на брата“. Такви родитељи неће пропустити прилику да наздраве “батином успеху на послу“ иако знају да сте ви управо завршили на бироу. Неће одолети да вам испричају шта је тетка-та-и-та рекла о вама. И да, наравно да је рекла нешто ружно и нешто што ће вас само додатно повредити. Јер уместо да зближавају, они су ту да вас супротставе осталим члановима породице, натерају да одмерите снаге и из ринга изађете поражени.
Додуше, не морају увек причати да би вас повредили. Постоје родитељи који вређају и када ћуте. Колико пута вам се десило да увређени очекују да се први јавите и да вам се свете својим ћутањем? Колико пута су се ишчуђавали и правили како немају појма да се нешто дешава или да су вас повредили? Колико пута су рекли да су се “само шалили“? Превише.
Токсични родитељи познају мали милион начина да вас казне или емотивно контролишу. Јер знају да је у људској природи да воли онога који га је створио, чак и када тај неко не заслужује ни Љ од љубави. И управо их је због тога понекад толико тешко препознати и прихватити као такве.
Породицу не бирамо. Али бирамо да не дозволимо себи да се, пола живота касније, и сами нађемо у истој причи. Да и сами не створимо једну исту такву несрећну породицу и децу која ће желети само да побегну од нас – што даље.
Како препознати људе који су расли у не тако добром окружењу? Једноставно. Они ће увек гледати да угоде свакоме, тешко ће контролисати бес и у каснијим везама, бити они с резервом, они које је страх да се потпуно отворе чак и најближима. Већина никада неће скупити довољно храбрости да се обрачуна с родитељима. Већина ће цео живот покушавати да балансира између жеље да купи карту у једном правцу за крај света и оног чувеног “али, то ти је мајка“, или отац, или штагод.
У реду, уколико нисте спремни да станете у крај нечијем лошем понашању према вама, или сматрате да то понашање у крајњем случају “није толико страшно“ – онда барем будите спремни на последице. У једној таквој токсичној причи – никада нећете доживети да вас неко разуме, нити ће вам ико икада рећи извини. Одбијаће сваку помисао да своју родитељску улогу нису одиграли како треба. И ма колико се ви, у потаји, надали, они неће доживети тренутак просветљења нити признати да су се огрешили о вас. Никада. Чак ни на самртној постељи.
Шта онда чинити и како наставити иоле нормалан живот када знате да не можете да контролишете или, боље речено, утичете на нечије понашање? Мењајте себе. Мењајте сопствене реакције. Поставите границе. Заштитите се.
Отац и мајка нису другари из основне школе које можете, а и не морате да виђате. Ту и тамо свакако ћете морати да их сретнете, ма колико далеко живели и ма колико обавеза имали (или се правили да их имате). Када до сусрета дође – не очајавајте. Не покушавајте да их убедите у причу како су вас јако повредили, како вас и даље повређују. Уместо тога – не дозволите да вас и даље повређују. Не учествујте у “тровању“. Своју енергију уложите у неког “здравијег“ члана породице, у неку баку или деку који су одувек били на вашој страни (и које по правилу ваши родитељи никада нису озбиљно схватали). Оградити се од родитеља није ни мало лако, и не пролази без осуде, али временом ћете научити. У међувремену, можда и они мало “попусте“.
Уколико до попуштања не дође, и уколико осетите да заиста јесте угрожени (не успевате да се изборите са сопственим страховима, депресивни сте, немате контролу над осећањима, у преводу “нисте баш своји“) – прекините сваки контакт. То јесте крајњи корак, али овај свет је пун добре деце која не причају са својим родитељима, јер другачије нису могли да се сачувају.
Наравно да није лако, нити је једноставно, али је напросто неопходно уколико желите да наставите са својим животом. Са аспекта неког ко потиче из нормалне породице, то свакако није најбољи начин, али је, уколико желите да заштитите своју децу и оне који вам у овом тренутку јесу породица – нажалост једини могући. Јер, ваша деца заслужују прилику да једнога дана буду – деца из добре породице и добре куће.
Аутор: Даниела Бакић