Za većinu ljudi reč mama je prva asocijacija na šne nokle i supu s knedlama, toplinu i ušuškanost roditeljskog doma. Ali šta raditi kada nije? Šta raditi kada je “mama calling“ na displeju mobilnog telefona u stanju da nas natera da iznova preživljavamo sve traume koje smo gurnuli pod tepih sa deset, dvadeset, četrdeset godina? Šta kada ni činjenica da ste odrasla osoba koja već ima sopstvenu porodicu, ne može da vas zaštiti od toksičnog okruženja iz kojeg potičete?
Naravno da je teško, pre svega, prihvatiti da oni s kojima ste odrasli i koji su tu otkad znate za sebe – mogu biti loši. Ili barem loši po vas. Niko vas ne poznaje duže od njih. Oni čuvaju čitav arsenal vaših loših ocena, promašaja, prijatelja koji su vas izneverili, škola koje niste uspeli da upišete, propalih veza, poslova koji su vam izmicali za dlaku. I umesto da vas podrže – oni kritikuju.
Za njih nikada niste dovoljno dobro naučili lekciju, niti bili “fini i pristojni“ poput druge dece, nikada im se nije dopadala odeća koju nosite, muzika koju slušate, društvo u kom se krećete. I ne, ovde ne govorimo o tipičnom generacijskom jazu, koji se svako malo susreće kod roditelja i dece. Ovde govorimo o onim istinski toksičnim roditeljima kojima dete ne želi da se vrati ni kada postane “sam svoj čovek“.
Takvi roditelji se ne menjaju. To što sada imate trideset ili četrdeset godina neće ih sprečiti da vas za večerom prekore i kažu kako bi mogli “malo više da se ugledate na brata“. Takvi roditelji neće propustiti priliku da nazdrave “batinom uspehu na poslu“ iako znaju da ste vi upravo završili na birou. Neće odoleti da vam ispričaju šta je tetka-ta-i-ta rekla o vama. I da, naravno da je rekla nešto ružno i nešto što će vas samo dodatno povrediti. Jer umesto da zbližavaju, oni su tu da vas suprotstave ostalim članovima porodice, nateraju da odmerite snage i iz ringa izađete poraženi.
Doduše, ne moraju uvek pričati da bi vas povredili. Postoje roditelji koji vređaju i kada ćute. Koliko puta vam se desilo da uvređeni očekuju da se prvi javite i da vam se svete svojim ćutanjem? Koliko puta su se iščuđavali i pravili kako nemaju pojma da se nešto dešava ili da su vas povredili? Koliko puta su rekli da su se “samo šalili“? Previše.
Toksični roditelji poznaju mali milion načina da vas kazne ili emotivno kontrolišu. Jer znaju da je u ljudskoj prirodi da voli onoga koji ga je stvorio, čak i kada taj neko ne zaslužuje ni LJ od ljubavi. I upravo ih je zbog toga ponekad toliko teško prepoznati i prihvatiti kao takve.
Porodicu ne biramo. Ali biramo da ne dozvolimo sebi da se, pola života kasnije, i sami nađemo u istoj priči. Da i sami ne stvorimo jednu istu takvu nesrećnu porodicu i decu koja će želeti samo da pobegnu od nas – što dalje.
Kako prepoznati ljude koji su rasli u ne tako dobrom okruženju? Jednostavno. Oni će uvek gledati da ugode svakome, teško će kontrolisati bes i u kasnijim vezama, biti oni s rezervom, oni koje je strah da se potpuno otvore čak i najbližima. Većina nikada neće skupiti dovoljno hrabrosti da se obračuna s roditeljima. Većina će ceo život pokušavati da balansira između želje da kupi kartu u jednom pravcu za kraj sveta i onog čuvenog “ali, to ti je majka“, ili otac, ili štagod.
U redu, ukoliko niste spremni da stanete u kraj nečijem lošem ponašanju prema vama, ili smatrate da to ponašanje u krajnjem slučaju “nije toliko strašno“ – onda barem budite spremni na posledice. U jednoj takvoj toksičnoj priči – nikada nećete doživeti da vas neko razume, niti će vam iko ikada reći izvini. Odbijaće svaku pomisao da svoju roditeljsku ulogu nisu odigrali kako treba. I ma koliko se vi, u potaji, nadali, oni neće doživeti trenutak prosvetljenja niti priznati da su se ogrešili o vas. Nikada. Čak ni na samrtnoj postelji.
Šta onda činiti i kako nastaviti iole normalan život kada znate da ne možete da kontrolišete ili, bolje rečeno, utičete na nečije ponašanje? Menjajte sebe. Menjajte sopstvene reakcije. Postavite granice. Zaštitite se.
Otac i majka nisu drugari iz osnovne škole koje možete, a i ne morate da viđate. Tu i tamo svakako ćete morati da ih sretnete, ma koliko daleko živeli i ma koliko obaveza imali (ili se pravili da ih imate). Kada do susreta dođe – ne očajavajte. Ne pokušavajte da ih ubedite u priču kako su vas jako povredili, kako vas i dalje povređuju. Umesto toga – ne dozvolite da vas i dalje povređuju. Ne učestvujte u “trovanju“. Svoju energiju uložite u nekog “zdravijeg“ člana porodice, u neku baku ili deku koji su oduvek bili na vašoj strani (i koje po pravilu vaši roditelji nikada nisu ozbiljno shvatali). Ograditi se od roditelja nije ni malo lako, i ne prolazi bez osude, ali vremenom ćete naučiti. U međuvremenu, možda i oni malo “popuste“.
Ukoliko do popuštanja ne dođe, i ukoliko osetite da zaista jeste ugroženi (ne uspevate da se izborite sa sopstvenim strahovima, depresivni ste, nemate kontrolu nad osećanjima, u prevodu “niste baš svoji“) – prekinite svaki kontakt. To jeste krajnji korak, ali ovaj svet je pun dobre dece koja ne pričaju sa svojim roditeljima, jer drugačije nisu mogli da se sačuvaju.
Naravno da nije lako, niti je jednostavno, ali je naprosto neophodno ukoliko želite da nastavite sa svojim životom. Sa aspekta nekog ko potiče iz normalne porodice, to svakako nije najbolji način, ali je, ukoliko želite da zaštitite svoju decu i one koji vam u ovom trenutku jesu porodica – nažalost jedini mogući. Jer, vaša deca zaslužuju priliku da jednoga dana budu – deca iz dobre porodice i dobre kuće.
Autor: Daniela Bakić