”Ако мислите да вас се не тиче број отказа у просвети због борбе за боље образовање, онда сте свесно одлучили да вас се не тиче ко образује вашу децу”

Foto: Canva

У студентским захтевима просвета је препознала борбу за суштину, борбу за промене у друштву које су нам неопходне.

Не, просветни радници нису чекали да их студенти или неко други позове. За све оне који се питају да ли је просвета могла да се бори на неки други начин, а не обуставом, са поносом одговарам да се просвета годинама борила на други начин – разговорима и преговорима. Да, просвета је преговарала о бољем образовном систему са државом, као да то и држави није циљ. Када преговарате, ви покушавате од некога да добијете нешто што он не жели тек тако да вам да. Управо, држава овом народу није желела да да бољи образовни систем. 

Зашто се досадашњи начин борбе, дакле преговори, који је просвета бирала тиче свих грађана ове земље? Зато што се на примеру тих преговора види како држава брине и како ће бринути о овом, али и свим другим сегментима друштва.

Вишегодишњи преговори са МП довели су до потписивања документа којим се гарантује испуњавање одређених захтева. Када је на ред дошло испуњавање онога што је потписано, држава је рекла – па, шалили смо се, не мислимо заиста да испоштујемо то што потпишемо.

Ако мислите да вас се не тиче број отказа у просвети због борбе за боље образовање и друштво, онда сте свесно одлучили да вас се не тиче ко образује вашу децу. Питате ли се ко ће се запослити на место оних који су остали без посла? Можда баш на место наставника вашег детета? Занима ли вас јесу ли дипломе тих људи стечене на поштен начин? Ако вас се више не тиче број отказа наставном кадру, све ће више оних чије је знање упитно образовати вашу децу. 

Просветни синдикати потписали су сраман уговор са државом по ком отпремнине и јубиларне награде у пуном износу добијају само они који су чланови синдиката. А, шта иначе раде чланови синдиката? Спроводе вољу овог режима. Дакле, ко то не жели, пола отпремнине. Колико је то далеко од – ако ниси члан партије примаш пола плате? Јако је близу. Ако мислите да ће то бити случај само у нашој струци, о, морам да вас разочарам, неће. То чека и вас. 

Да ли познајете некога ко је одлучио да студира књижевност, историју или, рецимо, географију и буде професор зато што је желео да буде милионер? Верујем да не. А, ипак не могу а да не приметим да је главна асоцијација на просвету плата. Не, плата никада није била наша главна тема. Медији су нашу плату циљано истакли на прво место желећи тиме да код грађана изазову утисак да просветари причају само о плати и боре се само за плату. Тако се циљано скреће пажња са свега што је кључно и битно самом друштву, а на шта ми скрећено пажњу.

О нашим платама се прича као да смо страшно богати људи. Јесмо, али знањем, чашћу, љубављу, поштењем, а не јахтама, некретнинама и силиконима! Што се плате тиче желимо само да буде пристојна. Схватите, просветни радници се не боре за свој сопствени интерес. Они се боре за интерес друштва, а друштво смо сви ми, свако од нас појединачно.

Као просветни радник желим бољи образовни систем, јер ће он мојој породици обезбедити доброг доктора и мајстора. Уређена болница, добро опремљена болница је мој лични интерес иако нисам доктор. Једном доктору опремљена болница је интерес првенствено као потенцијалном пацијенту, а тек онда као доктору. Не треба мени као професор добро образовање, није то само мој интерес. То је интерес свих нас. 

Зашто се боримо за образовање?

Зато што желимо да наша деца имају избор и могућност. Уништавање било ког нивоа образовног система значи да наша деца могу да постану само радници у некој производњи на траци или да обављају искључиво тешке физичке послове. То би значило непостојање могућности да у овој држави или било где у свету буду доктори или инжењери. И сада мислите – да, да, како да не, па неко мора бити доктор. Не, не мора. Не бисмо били једина држава на овом свету без доктора и здравственог система. Мислите да претерујем? Размислите о томе колико је таквих држава на свету тренутно. Превише. Ми бисмо били само још једна у низу. За свет би то било безначајно, тачније, за свет би то било одлично – више просте радне снаге која се рађа, ради и умире, без сувишних трошкова на њихово образовање или здравље. Нико не би дошао да нас спаси, јер то нико ни сада не чини са земљама у којима влада глад и чије је становништво проста радна снага. Ми се морамо сами одупрети том стању!

Ако је вама, драги грађани, све то у реду, извините што вам је просвета сметала на путу до сигурног радног места неког физикалца који нема право ни на основну здравствену заштиту. Ако вам то није у реду, онда будите уз нас. 

Аутор: Марија Вуковић, професор српског језика и књижевности

Ставови сутора у рубрици Лични став су, као што и назив рубрике каже – лични и не одражавају нужно стаб редакције