Сва проза овог света не може надмашити искрену дубину једне песме јер она бира тренутак у коме окида по жици нејасних емоција и размотава их до сржи кроз продужени тремоло.
Тако ми се јутрос десио Бодлеров Албатрос, песма класична и свима позната. Пао је на једно тупо место, на осећај дуготрајне равнодушности који данима не могу себи да објасним. Птица моћних крила која на кратким ногама немушто маше крилима док јој се „докони морнари“ обесно смеју, уловљена без потребе и смисла, објекат простачког иживљавања које подноси без гласа, владар неба, трагично смешан у приземним играма на палуби. Та слика ми је разлистала стварност. Није донела утеху. Катарза је изостала. Раширила се туга и питање: како поново полетети.
Крај је школске године. Моја два разреда осмог полажу матуру за који дан. Требало би да осећам узбуђење и трему, али тога нема. Чим затворим свеску са вежбама и изађем из учионице, све нестаје. Само рутина. Моји петаци су за годину дана постали прави ђаци. Док их гледам у клупама, док причамо на одморима, док сам срећна јер знам шта им стоји иза очију, док смо заједно и кад грдим и кад хвалим, лепо је, ушушкано, породично. После звона све нестаје као после сна кога се желим сетити, али не успевам. Само равнодушност и рутина.
У зборници је исто. Иако долази распуст. Тишина и чекање да се све једном заврши. Није то она стара атмосфера умора, разговор о одмору и путовањима, наговештај вишка слободног времена у коме се шире све ускраћености из претходног периода, није ни задовољство због разних успеха на такмичењима, приредбама, ни бирање аутфита за матурске прославе. Само равнодушност и рутина.
Неко нас је угасио. Свесно и дугорочно радио на томе да се балон издува. Натерао нас да радимо оно у шта не верујемо, да бранимо границу која не постоји, ћутимо и стидимо се над сваким напором јер је он у супротности са основним постулатима професије коју заступамо, а која изричито налаже да школа мора бити обликована тако да штити најбољи интерес сваког детета. Ми знамо да она одавно више није таква. Упозоравамо, вичемо, бунимо се на све четири стране света. И ништа. Упиремо прстом на децу и гурамо их на видело онима који су заборавили да та деца постоје. И ништа. Не верујемо да је све ово могуће, разочарани смо, у име своје, у име разреда које треба да штитимо ауторитетом и стручношћу, згранути смо и понижени. И ништа. Стварност се поделила на оно што заиста постоји и на оно што нам тумаче. Захтева се ћутање. Оно се претвара у одустајање. А затим у рутину и равнодушност.
Ласо „доконих морнара“ је школи одузео дах и она сад пишти кроз уски пролаз слободног ждрела у жељи да преживи. Сустижу је вести у које је немогуће поверовати, обећања без основе, правдања без образа, увреде без разлога. Она зна да тај наратив није њој упућен, иако на први поглед тако изгледа, зато што јој је у опису посла да разуме суштину и види циљ. Он је упућен околини која треба да верује како школа заиста постоји, како се неко о њој заиста брине и зна шта је добро за сву нашу децу. Глас наставника треба утишати, разводнити, по потреби прогласити као ометајући, поклопити и истрошити…до рутине и равнодушности…док не постане сувишан и јадан, чак и ономе ко још гласа има.
И, као што рекох, једна песма је снажнија од сваке прозе. Нека овај цитат буде маркица за разгледницу са предстојећег распуста:
„Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан,
крилати се путник бори с оковима;
с луле један морнар дува му дим гадан
у кљун, други му се руга скоковима.“
Аутор: Биљана Васић