Ово је прича са срећним крајем о једној Душици и друштву које о својој деци брине углавном само декларативно, кроз прописе и колоне, бирократски се ослобађајући било какве одговорности за промашаје. Јер то друштво има начелно добру вољу и законе који је прате, а чињеница да ти параграфи не раде у стварности, не узбуђује га много. Проблем стресе са себе уз уздах, па се умири: тако је било и биће, шта ми ту можемо, све смо покушали, све дали, али не иде. Наш систем нема способност преиспитивања и сагледавања суштине, он остаје на површини, замишљен над својом идеалном сликом у огледалу, аристократски надмен и глув на било какве примедбе.
Зато је ово једна од ретких прича са срећним крајем о Ромима, али тај крај није резултат бучно промовисане инклузије. Он је такав јер је Душица била таква.
Ако име може да одреди карактер, онда је Душица прави пример. Деминутив у изгледу и значење у карактеру. Малена као дугменце, гарава, са крупним тамним очима, топлим, меким. Коса густа, неукротиво коврџава, али савладана у строго зачешљани реп, увек потпуно педантна. Тај утисак беспрекорне и безусловне чистоће, бриге о свом изгледу до најмање ситнице, био је просто необичан за дете њеног узраста. Али, оно што је давало баланс овој дисциплини, био је осмех. Јер, кад се Душица насмеје, озари се читаво лице и сав простор око њега и ја се и данас, кад год помислим на њу, сетим баш тога. Седи у првој клупи, ведра, обасјана неким посебним зраком, спремна да прича, ради, послуша, али све то на природан и лак начин. Душица је била радост, светлост, дах неукаљане доброте, као додир меког мирисног кашмира на врату у хладне дане.
Живела је као јединица у породици која је успела да се издвоји из ромског насеља, иако скромно, у кући са три одељења и ниским прозорима, потонулој у асфалт улице. Само је отац радио. Видела сам га једном, негде у шестом разреду када је Душици нестала перница. Дошао је више разочаран него љут, није тражио правду, већ утеху. Био је то још млад човек са траговима тешког рада. Али, када сам први пут угледала мајку, помислила сам: „Боже, ако постоји идеалан портрет мајке, онда је то ово“. Мала жена, округласта, са неколико седих праменова. Лице сетно и брижно, потпуно посвећено свакој речи која се изговори, озбиљно, оно које нуди и разумевање и саучешће истовремено, а затим се разлије у осмех и ведрину.
Све је било јасно. Душица је била производ ових људи. Вредна и одговорна, топла и сјајна.
Била је осредњи ђак. Кад успе, проспе се хиљаду варница, кад је лоше, сагне главу начас, одмахне руком и осмехом отера тугу. Увек у друштву, увек учесник, никада пратилац, спремна да разуме, мири и објасни. У дебати је знала ватрено бранити свој став све док не дође до зида, а онда би се повукла без сујете или злих речи. Имала је потпуно истанчан осећај за меру.
Завршила је средњу школу, а затим и вишу школу за васпитаче. Што је даље одмицала, њен успех је био све бољи, па је на студијама пребацила просек преко девет. И ту се завршава оно што је зависило само од ње. Јер…наредне две године она је безуспешно носила своју диплому по конкурсима, одлазила на разговоре, добијала обећања и остајала испод црте. Сваки наговештај који је нудио подстицајна решења за Роме, прихватила је, међутим, приче су биле празне. Политичку значку није хтела да стави иако се нудила као пречица до решења. Сматрала је да њена диплома са оценама изнад просека вреди довољно, да одрицање њених родитеља мора остати чисто, а лични труд имати логичан исход. Међутим, она таква није никоме била потребна.
Сретале смо се често у то време. Пролазила је улицом где сам у једној посластичарници допуњавала своју просветарску плату. И увек исто. Осмехом разгали околину, лепа и лаког хода, застаје и почиње: „Разредна…“ Прича озбиљно или ћерета, пита, потпуно посвећена, жали се на недаће у тражењу посла, али без горчине, одмахује руком као у школи после лоше оцене и одлази, а ја остајем цвилећи због неправде, стално са истим чуђењем: како је могуће…како је могуће преживети у друштву и систему који толико лаже, који је тако срамно лицемеран, тако подло дволичан…коме не треба једна оваква Душица…васпитач по струци…добар студент…још бољи човек са осмехом за целу планету и породичном топлином коју је из куће наследила…и ромског је порекла…где су те силне декларације, подстицаји и значајна руковања над потписима…А онда се погледам и схватим да стојим иза витрине у посластичарници, увече, преуморна и сатрвена и чекам крај другог радног времена, па да се после ноћи преспојим на улогу професора и станем иза катедре. Тад потонем. Али ме, одмах затим, стигне стид и сетим се осмеха са којим Душица иде по свету, па се вратим на површину.
А онда, једног дана, Душица бучно улеће у посластичарницу. Сви звончићи на вратима се затресу, промаја се усковитла и чујем: „Разредна, кажите драгичка!“ Добила је посао. Међутим, прва радост ми се брзо претвори у тугу. Посао није у струци, већ у једном такси кол центру, али ћутим јер млаз њене радости не дозвољава било какву примедбу. Има молбу за мене. Желела би да јој дам једну торту да части нове колеге, а платиће је од прве плате. Прво пожелим да јој ту торту поклоним, али се брзо предомислим. Тако бих је увредила. Зато пакујем торту и додајем јој један шарени мафин у руку као мој допринос срећи. Смеје се, грицка га одмах ту, на лицу места, мрвице јој се лепе за нос, отреса их нехајно као дете, па јој и то лепо стоји. Затим одлази, а вихор радости остаје за њом.
Целих наредних месец дана је нисам видела, а онда стиже, препознајем је прво по звончићима јер их само она помера на тај начин, а онда: „Разредна…“ И осмех. И радосни покрет врапца. И новчаник из кога поносно плаћа. Намигне и каже: „Моје.“
После тога Душицу нисам видела дуго. Неколико година. Посластичарница је затворена, путеви су нам се разилазили. Док једног дана, у кафићу поред дечијег игралишта где сам била са унуком, нисам иза леђа чула: „Разредна…“ Не бучно, већ сасвим тихо и упитно. Окрећем се и видим моју Душицу са бебом у наручју, са истим осмехом као из прве клупе у школи. Грлимо се како можемо, једном руком, а онда ми показује према столу где јој седе родитељи. Машу ми, прерано остарели, али непромењени у суштини коју сам запамтила. Преко уморних лица превлачи се нека помиреност и унутрашње задовољство.
Душица прича. Удала се и отишла у иностранство. Почела да ради у вртићу. Сада је на боловању због бебе. Прича и не мирује, ни осмехом, ни погледом. Лепа, млада, срећна жена, са дахом који призива сунце, радује и греје.
Рекла сам већ. Ово је прича са срећним крајем јер је Душица таква каква је. Наследник пркосне решености и облутак ведрине. Све друге приче о Ромима које ја знам нису такве. Иако постоје прописи, и удружења, и протоколи. Јер је њихов пут другачији. Јер њихова деца крећу са неколико степеница заостатка. Јер им је систем дао папире, а није их разумео. Јер су свуда предрасуде, а само су они криви. Јер им је раскрчен пут, али су рампе остале спуштене. Друштво их зове себи, али држи иза леђа два прста прекрштена. Помаже и лаже истовремено.