Ovo je priča sa srećnim krajem o jednoj Dušici i društvu koje o svojoj deci brine uglavnom samo deklarativno, kroz propise i kolone, birokratski se oslobađajući bilo kakve odgovornosti za promašaje. Jer to društvo ima načelno dobru volju i zakone koji je prate, a činjenica da ti paragrafi ne rade u stvarnosti, ne uzbuđuje ga mnogo. Problem strese sa sebe uz uzdah, pa se umiri: tako je bilo i biće, šta mi tu možemo, sve smo pokušali, sve dali, ali ne ide. Naš sistem nema sposobnost preispitivanja i sagledavanja suštine, on ostaje na površini, zamišljen nad svojom idealnom slikom u ogledalu, aristokratski nadmen i gluv na bilo kakve primedbe.
Zato je ovo jedna od retkih priča sa srećnim krajem o Romima, ali taj kraj nije rezultat bučno promovisane inkluzije. On je takav jer je Dušica bila takva.
Ako ime može da odredi karakter, onda je Dušica pravi primer. Deminutiv u izgledu i značenje u karakteru. Malena kao dugmence, garava, sa krupnim tamnim očima, toplim, mekim. Kosa gusta, neukrotivo kovrdžava, ali savladana u strogo začešljani rep, uvek potpuno pedantna. Taj utisak besprekorne i bezuslovne čistoće, brige o svom izgledu do najmanje sitnice, bio je prosto neobičan za dete njenog uzrasta. Ali, ono što je davalo balans ovoj disciplini, bio je osmeh. Jer, kad se Dušica nasmeje, ozari se čitavo lice i sav prostor oko njega i ja se i danas, kad god pomislim na nju, setim baš toga. Sedi u prvoj klupi, vedra, obasjana nekim posebnim zrakom, spremna da priča, radi, posluša, ali sve to na prirodan i lak način. Dušica je bila radost, svetlost, dah neukaljane dobrote, kao dodir mekog mirisnog kašmira na vratu u hladne dane.
Živela je kao jedinica u porodici koja je uspela da se izdvoji iz romskog naselja, iako skromno, u kući sa tri odeljenja i niskim prozorima, potonuloj u asfalt ulice. Samo je otac radio. Videla sam ga jednom, negde u šestom razredu kada je Dušici nestala pernica. Došao je više razočaran nego ljut, nije tražio pravdu, već utehu. Bio je to još mlad čovek sa tragovima teškog rada. Ali, kada sam prvi put ugledala majku, pomislila sam: „Bože, ako postoji idealan portret majke, onda je to ovo“. Mala žena, okruglasta, sa nekoliko sedih pramenova. Lice setno i brižno, potpuno posvećeno svakoj reči koja se izgovori, ozbiljno, ono koje nudi i razumevanje i saučešće istovremeno, a zatim se razlije u osmeh i vedrinu.
Sve je bilo jasno. Dušica je bila proizvod ovih ljudi. Vredna i odgovorna, topla i sjajna.
Bila je osrednji đak. Kad uspe, prospe se hiljadu varnica, kad je loše, sagne glavu načas, odmahne rukom i osmehom otera tugu. Uvek u društvu, uvek učesnik, nikada pratilac, spremna da razume, miri i objasni. U debati je znala vatreno braniti svoj stav sve dok ne dođe do zida, a onda bi se povukla bez sujete ili zlih reči. Imala je potpuno istančan osećaj za meru.
Završila je srednju školu, a zatim i višu školu za vaspitače. Što je dalje odmicala, njen uspeh je bio sve bolji, pa je na studijama prebacila prosek preko devet. I tu se završava ono što je zavisilo samo od nje. Jer…naredne dve godine ona je bezuspešno nosila svoju diplomu po konkursima, odlazila na razgovore, dobijala obećanja i ostajala ispod crte. Svaki nagoveštaj koji je nudio podsticajna rešenja za Rome, prihvatila je, međutim, priče su bile prazne. Političku značku nije htela da stavi iako se nudila kao prečica do rešenja. Smatrala je da njena diploma sa ocenama iznad proseka vredi dovoljno, da odricanje njenih roditelja mora ostati čisto, a lični trud imati logičan ishod. Međutim, ona takva nije nikome bila potrebna.
Sretale smo se često u to vreme. Prolazila je ulicom gde sam u jednoj poslastičarnici dopunjavala svoju prosvetarsku platu. I uvek isto. Osmehom razgali okolinu, lepa i lakog hoda, zastaje i počinje: „Razredna…“ Priča ozbiljno ili ćereta, pita, potpuno posvećena, žali se na nedaće u traženju posla, ali bez gorčine, odmahuje rukom kao u školi posle loše ocene i odlazi, a ja ostajem cvileći zbog nepravde, stalno sa istim čuđenjem: kako je moguće…kako je moguće preživeti u društvu i sistemu koji toliko laže, koji je tako sramno licemeran, tako podlo dvoličan…kome ne treba jedna ovakva Dušica…vaspitač po struci…dobar student…još bolji čovek sa osmehom za celu planetu i porodičnom toplinom koju je iz kuće nasledila…i romskog je porekla…gde su te silne deklaracije, podsticaji i značajna rukovanja nad potpisima…A onda se pogledam i shvatim da stojim iza vitrine u poslastičarnici, uveče, preumorna i satrvena i čekam kraj drugog radnog vremena, pa da se posle noći prespojim na ulogu profesora i stanem iza katedre. Tad potonem. Ali me, odmah zatim, stigne stid i setim se osmeha sa kojim Dušica ide po svetu, pa se vratim na površinu.
A onda, jednog dana, Dušica bučno uleće u poslastičarnicu. Svi zvončići na vratima se zatresu, promaja se uskovitla i čujem: „Razredna, kažite dragička!“ Dobila je posao. Međutim, prva radost mi se brzo pretvori u tugu. Posao nije u struci, već u jednom taksi kol centru, ali ćutim jer mlaz njene radosti ne dozvoljava bilo kakvu primedbu. Ima molbu za mene. Želela bi da joj dam jednu tortu da časti nove kolege, a platiće je od prve plate. Prvo poželim da joj tu tortu poklonim, ali se brzo predomislim. Tako bih je uvredila. Zato pakujem tortu i dodajem joj jedan šareni mafin u ruku kao moj doprinos sreći. Smeje se, gricka ga odmah tu, na licu mesta, mrvice joj se lepe za nos, otresa ih nehajno kao dete, pa joj i to lepo stoji. Zatim odlazi, a vihor radosti ostaje za njom.
Celih narednih mesec dana je nisam videla, a onda stiže, prepoznajem je prvo po zvončićima jer ih samo ona pomera na taj način, a onda: „Razredna…“ I osmeh. I radosni pokret vrapca. I novčanik iz koga ponosno plaća. Namigne i kaže: „Moje.“
Posle toga Dušicu nisam videla dugo. Nekoliko godina. Poslastičarnica je zatvorena, putevi su nam se razilazili. Dok jednog dana, u kafiću pored dečijeg igrališta gde sam bila sa unukom, nisam iza leđa čula: „Razredna…“ Ne bučno, već sasvim tiho i upitno. Okrećem se i vidim moju Dušicu sa bebom u naručju, sa istim osmehom kao iz prve klupe u školi. Grlimo se kako možemo, jednom rukom, a onda mi pokazuje prema stolu gde joj sede roditelji. Mašu mi, prerano ostareli, ali nepromenjeni u suštini koju sam zapamtila. Preko umornih lica prevlači se neka pomirenost i unutrašnje zadovoljstvo.
Dušica priča. Udala se i otišla u inostranstvo. Počela da radi u vrtiću. Sada je na bolovanju zbog bebe. Priča i ne miruje, ni osmehom, ni pogledom. Lepa, mlada, srećna žena, sa dahom koji priziva sunce, raduje i greje.
Rekla sam već. Ovo je priča sa srećnim krajem jer je Dušica takva kakva je. Naslednik prkosne rešenosti i oblutak vedrine. Sve druge priče o Romima koje ja znam nisu takve. Iako postoje propisi, i udruženja, i protokoli. Jer je njihov put drugačiji. Jer njihova deca kreću sa nekoliko stepenica zaostatka. Jer im je sistem dao papire, a nije ih razumeo. Jer su svuda predrasude, a samo su oni krivi. Jer im je raskrčen put, ali su rampe ostale spuštene. Društvo ih zove sebi, ali drži iza leđa dva prsta prekrštena. Pomaže i laže istovremeno.