Некада давно у кући поред пруге живела је једна мала срећа. Била је лагана као ласта, скривена у углу таванице. Ћошак је био њено омиљено место. Ту могу да је виде само одабрани, а речи се скупљају, музика долази и разлива се. Са зида чврстог и неравног, жељног четке и креча, она се пуштала у лет по собама, слетала на чело, боцкала крилом и играла око усана.
Дошло је време када је плафон за породицу постао пренизак. Свакога дана скупљали су се око стола и планирали како да ове собе замене бољим и вишим. Малу срећу више нико није видео осим девојчице. Кад расправа постане бучна, она се загледа у ћошак. Сви се тада наљуте на њу јер делује одсутно. Кажу јој: па ти баш нећеш да учествујеш, не знаш да се радујеш, не умеш да цениш. Срећа се онда сажали, пролети тихо кроз реченице, али се брзо повуче. Наговештај неких нових срећа поништи њену моћ, застиди се и легне у празно гнездо. Тако ју је покрила прашина и паучина.
Девојчица је волела своју породицу. Када су кренули, није смела да помене малу срећу. Само је брзо отишла.
У новој кући речи су се укрштале на чудан начин. Промаја је била непрекидна јер су сви негде журили. Имали су своје разлоге. Јер…паре се не беру на дрвету, рата кредита је сутра, школа се неће завршити сама од себе. Мора се бити неко, радити на томе, пратити ток. Иначе си нико. Мала срећа је често вирила, покушавала да уђе, да се смести и размаше, али зидови су били оштри и више нико за њу није имао времена. У тако ретком ваздуху није било живота. Велики планови су свима стајали као повез преко очију, нису могли да гледају у себе, увек су били ван, у будућности, у свету који желе, у надањима да ће стићи. Зато је мала срећа скупила остатке радости и нестала.
Када је девојчица одрасла, имала је све. Била је модерна и своја. Знала је шта хоће и како да стигне до тога. Родитељи су били поносни. Пратили су сваки њен корак и знали да су јој тако правилан ход они дали. Нису питали за цену. Али су они једног дана отишли. И кућа је била празна. Девојчица је пролазила кроз одјеке, освртала се на шумове, листала фотографије. Није било ничега. Једино чега се сећала била је мала срећа из ћошка ниског плафона.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца