Nekada davno u kući pored pruge živela je jedna mala sreća. Bila je lagana kao lasta, skrivena u uglu tavanice. Ćošak je bio njeno omiljeno mesto. Tu mogu da je vide samo odabrani, a reči se skupljaju, muzika dolazi i razliva se. Sa zida čvrstog i neravnog, željnog četke i kreča, ona se puštala u let po sobama, sletala na čelo, bockala krilom i igrala oko usana.
Došlo je vreme kada je plafon za porodicu postao prenizak. Svakoga dana skupljali su se oko stola i planirali kako da ove sobe zamene boljim i višim. Malu sreću više niko nije video osim devojčice. Kad rasprava postane bučna, ona se zagleda u ćošak. Svi se tada naljute na nju jer deluje odsutno. Kažu joj: pa ti baš nećeš da učestvuješ, ne znaš da se raduješ, ne umeš da ceniš. Sreća se onda sažali, proleti tiho kroz rečenice, ali se brzo povuče. Nagoveštaj nekih novih sreća poništi njenu moć, zastidi se i legne u prazno gnezdo. Tako ju je pokrila prašina i paučina.
Devojčica je volela svoju porodicu. Kada su krenuli, nije smela da pomene malu sreću. Samo je brzo otišla.
U novoj kući reči su se ukrštale na čudan način. Promaja je bila neprekidna jer su svi negde žurili. Imali su svoje razloge. Jer…pare se ne beru na drvetu, rata kredita je sutra, škola se neće završiti sama od sebe. Mora se biti neko, raditi na tome, pratiti tok. Inače si niko. Mala sreća je često virila, pokušavala da uđe, da se smesti i razmaše, ali zidovi su bili oštri i više niko za nju nije imao vremena. U tako retkom vazduhu nije bilo života. Veliki planovi su svima stajali kao povez preko očiju, nisu mogli da gledaju u sebe, uvek su bili van, u budućnosti, u svetu koji žele, u nadanjima da će stići. Zato je mala sreća skupila ostatke radosti i nestala.
Kada je devojčica odrasla, imala je sve. Bila je moderna i svoja. Znala je šta hoće i kako da stigne do toga. Roditelji su bili ponosni. Pratili su svaki njen korak i znali da su joj tako pravilan hod oni dali. Nisu pitali za cenu. Ali su oni jednog dana otišli. I kuća je bila prazna. Devojčica je prolazila kroz odjeke, osvrtala se na šumove, listala fotografije. Nije bilo ničega. Jedino čega se sećala bila je mala sreća iz ćoška niskog plafona.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca