Рећи детету ”извини” до пре деценију или две сматрало се слабошћу. Старији од 50 ће вам, ако их питате, вероватно рећи да то никако не смете да радите јер ће дете то искористити против вас. Деца су се сматрала природно манипулативним, а задатак родитеља требало је да буде да створи слику непогрешивости.
Са развојем интернета реч стручњака могла је да дође до сваког дома, до сваког родитеља. Схватили смо да је рећи ”извини” чин одговорности којим показујемо да дете поштујемо, а не да смо слаби. Показујемо да смо одрасли, зрели, рационални, да стојимо на земљи чврсто.
И почели смо деци да говоримо то ”извини”, можда понекад и неселективно. A онда је потпуно другачији став изнела докторка Ванеса Лапоинте, психолог и предавач. Она, наиме, тврди да се својој деци никада не извињава ако је викала на њих.
”Ако би ми се догоди да вичем на децу, никад не бих отишла код њих и тражила опроштај. Ако сам била неораведна или груба према свом мужу, исто тако не бих отишла и рекла ’Опрости ми’. Разлог што ми то радимо, што за своје грешке тражимо од деце или нама блиских људи да нам опросте јесте тај што ми желимо да нас они ослободе одговорности од онога што смо урадили. Уместо тога, као неко ко је погрешио, једино је исправно да кажемо нешто попут: ’Уопште ми се не допада како сам се према теби понашала. Била сам она џангризава особа која не желим да будем. То није било у реду. Хоћу да знаш да сам тога свесна и да ћу дати све од себе да то променим. И волим те.’” – објашњава др Ванеса.
Шта он, заправо, жели да каже?
Па, то да је извињење чин у ком ми очекујемо да друга страна прихвати наше оправдање и да нам да опрост за оно што смо урадили. Тако ћемо се ми засигурно осећати боље, али остаје питање да ли ће се и онај ко нам је опростио тако осећати?
Зато је, верује она, једино исправно на себе преузети одговорност, али не тако што ћемо опрост тражити, већ тако што ћемо показати да смо свесни своје грешке и да желимо да будемо бољи.
Шта ви на то кажете?