Нова школска година је увелико у току, а као и обично, то је време када се осврћемо на психичко здравље младих. Статистике нису повољне, а као један од разлога наводи се и огроман притисак с којим се ђаци суочавају како би били изврсни на свим пољима. Тај притисак понекад је очигледан, а понекад невидљив, скривен у условљеној љубави које ни родитељи нису увек свесни.
Ако нам очи засијају кад дете дође из школе више него иначе, зато што је донело петицу, шта то детету говори? Да се наша љубав мери оценама. Срећа је у томе што је ово тема о којој се данас пуно говори, па се и свест подиже, а родитељи полако схватају да је условљена љубав терет који ниједно дете не треба да носи.
Али, није сва одговорност на родитељима. Образовни систем изузетно је суров, тражи резултате и не мари за то како се деца осећају и могу ли да издрже притисак.
Како им можемо помоћи онда кад уочимо проблем, а кад је време да затражимо помоћ стручњака, за наш портал објаснила је Сузана Станковић Чикић, психолог у MediGroup MindCare клиници за психологију, психотерапију и развој.
MediGroup MindCare је, иначе, прва и у Србији јединствена приватна клиника која се свеобухватно бави менталним здрављем и развојним потешкоћама код деце. У MediGroup MindCare-у раде психолози, психотерапеути, психијатри, дефектолози и логопеди.
Говорећи о притисцима које деца осећају, Станковић Чикић каже да актуелни образовни систем, али и савремено друштво у целини, често форсирају једну врсту перфекционизма код деце и тинејџера.
”У том контексту, перфекционизам се не односи на здраве амбиције или природну тежњу детета ка усвајању знања, стварању, развоју и напредовању већ на непрекидан притисак да се буде „најбољи“ у свему – да се постигну савршене оцене, буде успешан у многобројним ваннаставним активностима без обзира на интересовања детета, док се истовремено негује „беспрекорна“ слика о себи на друштвеним мрежама.” – истиче Станковић Чикић.
Како каже наша саговорница, неретко овакав „наметнути перфекционизам“ заправо више служи задовољавању форме него суштине – вредност стварног знања и разумевања бива потиснута у други план, док оцене и спољашња признања постају циљ сами по себи.
Уместо да оцена буде последица учења, она постаје доказ „вредности“, како у очима других, тако често и у самоперцепцији детета.
”У таквом окружењу, природна дечја радозналост и унутрашња мотивација да нешто науче и разумеју полако се замењују страхом од грешке и неуспеха. А када се узме у обзир да су градиво, обим обавеза и очекивања често несразмерни временским оквирима и узрасту ученика, долази до снажног унутрашњег конфликта: с једне стране је жеља (или притисак) да се постигне високи резултат, а с друге реалне препреке као што су умор, мањак времена, тешкоће у концентрацији, преоптерећеност.” – објашњава Сузана Станковић Чикић
Она додаје да се, у тој ситуацији, притисак само појачава – дете осећа да мора да успе без обзира на околности, да не сме да покаже слабост, да грешка значи неуспех.
”Нажалост, родитељи, наставници и шира околина често несвесно додатно појачавају тај стрес – постављањем високих очекивања, наглашавањем важности оцена, поређењем с другима, коментарисањем успеха искључиво кроз призму бројева и признања. Иако су намере најчешће добре, порука која долази до деце може бити: ’Вредан/на си само ако си савршен/а’.” – каже Станковић Чикић и упозорава да таква атмосфера не само да не утиче на психолошку добробит деце, већ и дугорочно нарушава њихов однос према знању, раду, себи и другима.
„Амбиција, труд и рад су позитивне и пожељне особине – оне су темељ сваког напретка, личног и друштвеног. Здрава амбиција подстиче развој талената, креативно размишљање и спремност на иновације, што су кључни предуслови сваке промене и напретка у свим областима живота.“
Зато је кључно, тврди наша саговорница, да одрасли препознају улогу коју играју када је реч о развоју жеље за постигнућем код своје деце.
„Ако се изгуби из вида да је свако дете индивидуа за себе, са својим потенцијалима, интересовањима, сновима, тренутном зрелошћу, самопоуздањем и поведе се само дефиницијама успеха које намеће модерно доба инсистирајући на празној форми, бројевима и „савршенству“ које диктирају друштвене мреже, дете ће трпети притисак са којим често неће бити у стању да се избори. Улога одраслих је да помогну деци да развијају сопствене потенцијале и веру у себе, али без страха и оптерећења. Када дете осети да има подршку да истражује, греши и учи из тога, амбиција постаје покретач стваралаштва, самопоуздања, остварења сопствених снова а не извор стреса. Само тако можемо градити генерације које ће не само постићи успех, већ и умети да га стварају на здрав и испуњен начин“, закључује Станковић Чикић.
У ситуацијама када се притисак, било спољашњи или унутрашњи, нагомила до те мере да дете више не може да се носи са свакодневним обавезама и емоцијама, неопходно је размотрити укључивање стручне помоћи.
Сузана Станковић Чикић каже да стручну помоћ родитељи треба да потраже у ситуацијама када:
– Дете показује упорне промене у понашању и расположењу које трају дуже од две недеље – повлачење, раздражљивост, апатија, изненадни пад мотивације, изражена туга или анксиозност.
– Долази до промена у телесном функционисању без јасног физичког узрока – проблеми са спавањем, главобоље, болови у стомаку, нагле промене у апетиту.
– Уочи се пад у школском успеху, али не због лењости или незаинтересованости, већ као последица емоционалне исцрпљености или анксиозности.
– Дете показује перфекционистичке обрасце понашања који прелазе у опсесивне – претерани страх од грешке, избегавање изазова да не би доживело неуспех, самокажњавање због „недовољно доброг“ резултата.
– Појаве се знаци самоповређивања, изражавања безнађа („ништа нема смисла“, „не могу више“) или размишљања о смрти.
– Дете изгуби интересовање за ствари које су му раније причињавале задовољство, укључујући дружење, хобије и свакодневне активности.
”Важно је напоменути да и пре него што дође до изражених проблема, саветовање са стручњаком може бити корисно. Разговор са психологом може помоћи детету да постави реалне циљеве у временском оквиру који себи даје, боље организује своје време, адекватније управља приоритетима, усвоји нове адекватније технике учења и самим тим лакше оствари све своје циљеве налазећи времена и за релаксацију и дружење који се такође веома важни за здраво одрастање.“- истиче Сузана Станковић Чикић.
У MediGroup MindCare клиници стручњаци помажу не само деци већ и одраслима.
”Бавимо се индивидуалном и породичном психотерапијом, односно психотерапијом партнерских односа, саветодавним радом, психотерапијом деце школског узраста, развојним проблемима код деце… Такође код нас се могу обавити сва психолошка тестирања као и психијатријски прегледи.
Друштвене мреже као ”генератор притиска”
На наше психичко здравље значајно утичу и друштвене мреже – и позитивно и негативно. Међутим последњих десетак година негативни утицаји све више долазе до изражаја, посебно код младих, тврди Чикић.
Истраживања су показала да више од 30% адолесцената који проводе преко 3 сата дневно на друштвеним мрежама показује знаке анксиозности или депресије. Такође, неке студије говоре о томе да млади (13-18), који највише користе друштвене мреже, показују ниже самопоуздање и лошије ментално стање у поређењу с онима који их користе умерено.
”Кључ је у начину коришћења. Ако мреже користимо с мером, свесно и критички, можемо искористити њихове предности, а умањити штету.” – упозорава наша саговорница.
Како одрастати у модерном добу?
Модерни живот јесте донео много тога лепшег и лакшег, али и много изазова који раније нису постојали.
”С једне стране, свет је постао отворенији и доступнији него икада. Знање је на дохват руке – интернет, online курсеви, видео-лекције и књиге доступне су свима који желе да уче. Млади данас могу сами да развијају вештине и да се образују без формалних институција. Комуникација на међународном нивоу је свима доступна. Технологија је олакшала свакодневицу: од куповине и комуникације до планирања путовања. Све је једноставније и брже. Свет се чини приступачнијим, а могућности разноврснијим. Данашњи млади имају ширину избора – могу да бирају каријеру, начин живота, место где желе да живе, чак и темпо којим желе да расту.” – каже наша саговорница.
Међутим, не треба заборавити ни негативне стране.
”Та иста слобода носи и тежину. Притисак да се стално буде успешан, леп, занимљив, присутан. Друштвене мреже су ту неумољиве – лако стварају осећај да нисмо довољно добри, да смо увек корак иза других. Свет који се мења великом брзином често изазива несигурност. Нема више јасних правила ни чврстих ослонаца – породица, посао и идентитет постали су променљиве категорије. Млади се суочавају са брзином информација, климатским бригама, економским кризама и политичком нестабилношћу, па не чуди што расте осећај анксиозности.” – објашњава Станковић Чикић.
Она упозорава и на један парадокс дигиталног доба који се огледа се у томе што смо сви „повезани“, а истовремено све усамљенији.
”Односи постају површнији, разговори краћи, а стварна повезаност ређа. Многи се осећају као да су окружени људима, али да их нико заиста не види. Пут одрастања такође је постао сложенији. Раније су постојале јасне фазе: школовање, посао, породица. Данас су те границе замагљене – одрастање се продужава, идентитет се мења, а осећај стабилности све теже се достиже.” – каже психолог Сузана Станковић Чикић.
Може се рећи да је модеран живот учинио одрастање лакшим у практичном, али тежим у емотивном смислу, да је донео слободу и могућности, али и притиске и неизвесност. У прошлости је било мање избора, али више структуре; данас имамо више слободе, али и више питања на која сами морамо да пронађемо одговоре.
На питање како да се заштитимо, наша саговорница одговара да заштита од друштвених мрежа не значи нужно потпуно повлачење из дигиталног света, већ проналажење мере која нам омогућава мир, фокус и здрав однос према технологији.
”Уместо да импулсивно посежемо за телефоном, можемо одредити конкретно време у дану када користимо мреже, на пример пола сата увече или само током паузе. Ако приметимо да се после скроловања јавља нервоза, осећај мањка вредности или умор, то су јасни сигнали да нам је потребна дистанца од електронских уређаја и промена навика.” – каже Чикић.
Саветује да би требало пажљиво бирати садржај који конзумирамо.
”Треба пратити налоге који нас инспиришу, опуштају и подстичу на размишљање, а искључити оне који нас иритирају или изазивају поређење. Чак и мале промене у ономе што свакодневно гледамо могу нам знатно поправити расположење. Вреди повремено направити дигитални детокс – дан или викенд без друштвених мрежа може учинити да се осећамо одморније и повезаније са стварним животом.” – истиче наша саговорница.
Када покушавамо да смањимо употребу мрежа од помоћи је ако уместо телефона имамо спремну неку другу активност. Књига, шетња, разговор с неким или једноставно неколико минута тишине могу заменити навику скроловања. Корисно је и да уведемо правило неношења телефона у спаваћу собу или некориштења уз оброк. Те мале “no-phone“ зоне стварају осећај дистанце и контроле.
На крају, ако осећамо да друштвене мреже превише утичу на наше расположење или слику о себи, можда је време да направимо дужу паузу – месец дана без њих може бити прави ресет.