Nova školska godina je uveliko u toku, a kao i obično, to je vreme kada se osvrćemo na psihičko zdravlje mladih. Statistike nisu povoljne, a kao jedan od razloga navodi se i ogroman pritisak s kojim se đaci suočavaju kako bi bili izvrsni na svim poljima. Taj pritisak ponekad je očigledan, a ponekad nevidljiv, skriven u uslovljenoj ljubavi koje ni roditelji nisu uvek svesni.
Ako nam oči zasijaju kad dete dođe iz škole više nego inače, zato što je donelo peticu, šta to detetu govori? Da se naša ljubav meri ocenama. Sreća je u tome što je ovo tema o kojoj se danas puno govori, pa se i svest podiže, a roditelji polako shvataju da je uslovljena ljubav teret koji nijedno dete ne treba da nosi.
Ali, nije sva odgovornost na roditeljima. Obrazovni sistem izuzetno je surov, traži rezultate i ne mari za to kako se deca osećaju i mogu li da izdrže pritisak.
Kako im možemo pomoći onda kad uočimo problem, a kad je vreme da zatražimo pomoć stručnjaka, za naš portal objasnila je Suzana Stanković Čikić, psiholog u MediGroup MindCare klinici za psihologiju, psihoterapiju i razvoj.
MediGroup MindCare je, inače, prva i u Srbiji jedinstvena privatna klinika koja se sveobuhvatno bavi mentalnim zdravljem i razvojnim poteškoćama kod dece. U MediGroup MindCare-u rade psiholozi, psihoterapeuti, psihijatri, defektolozi i logopedi.
Govoreći o pritiscima koje deca osećaju, Stanković Čikić kaže da aktuelni obrazovni sistem, ali i savremeno društvo u celini, često forsiraju jednu vrstu perfekcionizma kod dece i tinejdžera.
”U tom kontekstu, perfekcionizam se ne odnosi na zdrave ambicije ili prirodnu težnju deteta ka usvajanju znanja, stvaranju, razvoju i napredovanju već na neprekidan pritisak da se bude „najbolji“ u svemu – da se postignu savršene ocene, bude uspešan u mnogobrojnim vannastavnim aktivnostima bez obzira na interesovanja deteta, dok se istovremeno neguje „besprekorna“ slika o sebi na društvenim mrežama.” – ističe Stanković Čikić.
Kako kaže naša sagovornica, neretko ovakav „nametnuti perfekcionizam“ zapravo više služi zadovoljavanju forme nego suštine – vrednost stvarnog znanja i razumevanja biva potisnuta u drugi plan, dok ocene i spoljašnja priznanja postaju cilj sami po sebi.
Umesto da ocena bude posledica učenja, ona postaje dokaz „vrednosti“, kako u očima drugih, tako često i u samopercepciji deteta.
”U takvom okruženju, prirodna dečja radoznalost i unutrašnja motivacija da nešto nauče i razumeju polako se zamenjuju strahom od greške i neuspeha. A kada se uzme u obzir da su gradivo, obim obaveza i očekivanja često nesrazmerni vremenskim okvirima i uzrastu učenika, dolazi do snažnog unutrašnjeg konflikta: s jedne strane je želja (ili pritisak) da se postigne visoki rezultat, a s druge realne prepreke kao što su umor, manjak vremena, teškoće u koncentraciji, preopterećenost.” – objašnjava Suzana Stanković Čikić
Ona dodaje da se, u toj situaciji, pritisak samo pojačava – dete oseća da mora da uspe bez obzira na okolnosti, da ne sme da pokaže slabost, da greška znači neuspeh.
”Nažalost, roditelji, nastavnici i šira okolina često nesvesno dodatno pojačavaju taj stres – postavljanjem visokih očekivanja, naglašavanjem važnosti ocena, poređenjem s drugima, komentarisanjem uspeha isključivo kroz prizmu brojeva i priznanja. Iako su namere najčešće dobre, poruka koja dolazi do dece može biti: ’Vredan/na si samo ako si savršen/a’.” – kaže Stanković Čikić i upozorava da takva atmosfera ne samo da ne utiče na psihološku dobrobit dece, već i dugoročno narušava njihov odnos prema znanju, radu, sebi i drugima.
„Ambicija, trud i rad su pozitivne i poželjne osobine – one su temelj svakog napretka, ličnog i društvenog. Zdrava ambicija podstiče razvoj talenata, kreativno razmišljanje i spremnost na inovacije, što su ključni preduslovi svake promene i napretka u svim oblastima života.“
Zato je ključno, tvrdi naša sagovornica, da odrasli prepoznaju ulogu koju igraju kada je reč o razvoju želje za postignućem kod svoje dece.
„Ako se izgubi iz vida da je svako dete individua za sebe, sa svojim potencijalima, interesovanjima, snovima, trenutnom zrelošću, samopouzdanjem i povede se samo definicijama uspeha koje nameće moderno doba insistirajući na praznoj formi, brojevima i „savršenstvu“ koje diktiraju društvene mreže, dete će trpeti pritisak sa kojim često neće biti u stanju da se izbori. Uloga odraslih je da pomognu deci da razvijaju sopstvene potencijale i veru u sebe, ali bez straha i opterećenja. Kada dete oseti da ima podršku da istražuje, greši i uči iz toga, ambicija postaje pokretač stvaralaštva, samopouzdanja, ostvarenja sopstvenih snova a ne izvor stresa. Samo tako možemo graditi generacije koje će ne samo postići uspeh, već i umeti da ga stvaraju na zdrav i ispunjen način“, zaključuje Stanković Čikić.
U situacijama kada se pritisak, bilo spoljašnji ili unutrašnji, nagomila do te mere da dete više ne može da se nosi sa svakodnevnim obavezama i emocijama, neophodno je razmotriti uključivanje stručne pomoći.
Suzana Stanković Čikić kaže da stručnu pomoć roditelji treba da potraže u situacijama kada:
– Dete pokazuje uporne promene u ponašanju i raspoloženju koje traju duže od dve nedelje – povlačenje, razdražljivost, apatija, iznenadni pad motivacije, izražena tuga ili anksioznost.
– Dolazi do promena u telesnom funkcionisanju bez jasnog fizičkog uzroka – problemi sa spavanjem, glavobolje, bolovi u stomaku, nagle promene u apetitu.
– Uoči se pad u školskom uspehu, ali ne zbog lenjosti ili nezainteresovanosti, već kao posledica emocionalne iscrpljenosti ili anksioznosti.
– Dete pokazuje perfekcionističke obrasce ponašanja koji prelaze u opsesivne – preterani strah od greške, izbegavanje izazova da ne bi doživelo neuspeh, samokažnjavanje zbog „nedovoljno dobrog“ rezultata.
– Pojave se znaci samopovređivanja, izražavanja beznađa („ništa nema smisla“, „ne mogu više“) ili razmišljanja o smrti.
– Dete izgubi interesovanje za stvari koje su mu ranije pričinjavale zadovoljstvo, uključujući druženje, hobije i svakodnevne aktivnosti.
”Važno je napomenuti da i pre nego što dođe do izraženih problema, savetovanje sa stručnjakom može biti korisno. Razgovor sa psihologom može pomoći detetu da postavi realne ciljeve u vremenskom okviru koji sebi daje, bolje organizuje svoje vreme, adekvatnije upravlja prioritetima, usvoji nove adekvatnije tehnike učenja i samim tim lakše ostvari sve svoje ciljeve nalazeći vremena i za relaksaciju i druženje koji se takođe veoma važni za zdravo odrastanje.“- ističe Suzana Stanković Čikić.
U MediGroup MindCare klinici stručnjaci pomažu ne samo deci već i odraslima.
”Bavimo se individualnom i porodičnom psihoterapijom, odnosno psihoterapijom partnerskih odnosa, savetodavnim radom, psihoterapijom dece školskog uzrasta, razvojnim problemima kod dece… Takođe kod nas se mogu obaviti sva psihološka testiranja kao i psihijatrijski pregledi.
Društvene mreže kao ”generator pritiska”
Na naše psihičko zdravlje značajno utiču i društvene mreže – i pozitivno i negativno. Međutim poslednjih desetak godina negativni uticaji sve više dolaze do izražaja, posebno kod mladih, tvrdi Čikić.
Istraživanja su pokazala da više od 30% adolescenata koji provode preko 3 sata dnevno na društvenim mrežama pokazuje znake anksioznosti ili depresije. Takođe, neke studije govore o tome da mladi (13-18), koji najviše koriste društvene mreže, pokazuju niže samopouzdanje i lošije mentalno stanje u poređenju s onima koji ih koriste umereno.
”Ključ je u načinu korišćenja. Ako mreže koristimo s merom, svesno i kritički, možemo iskoristiti njihove prednosti, a umanjiti štetu.” – upozorava naša sagovornica.
Kako odrastati u modernom dobu?
Moderni život jeste doneo mnogo toga lepšeg i lakšeg, ali i mnogo izazova koji ranije nisu postojali.
”S jedne strane, svet je postao otvoreniji i dostupniji nego ikada. Znanje je na dohvat ruke – internet, online kursevi, video-lekcije i knjige dostupne su svima koji žele da uče. Mladi danas mogu sami da razvijaju veštine i da se obrazuju bez formalnih institucija. Komunikacija na međunarodnom nivou je svima dostupna. Tehnologija je olakšala svakodnevicu: od kupovine i komunikacije do planiranja putovanja. Sve je jednostavnije i brže. Svet se čini pristupačnijim, a mogućnosti raznovrsnijim. Današnji mladi imaju širinu izbora – mogu da biraju karijeru, način života, mesto gde žele da žive, čak i tempo kojim žele da rastu.” – kaže naša sagovornica.
Međutim, ne treba zaboraviti ni negativne strane.
”Ta ista sloboda nosi i težinu. Pritisak da se stalno bude uspešan, lep, zanimljiv, prisutan. Društvene mreže su tu neumoljive – lako stvaraju osećaj da nismo dovoljno dobri, da smo uvek korak iza drugih. Svet koji se menja velikom brzinom često izaziva nesigurnost. Nema više jasnih pravila ni čvrstih oslonaca – porodica, posao i identitet postali su promenljive kategorije. Mladi se suočavaju sa brzinom informacija, klimatskim brigama, ekonomskim krizama i političkom nestabilnošću, pa ne čudi što raste osećaj anksioznosti.” – objašnjava Stanković Čikić.
Ona upozorava i na jedan paradoks digitalnog doba koji se ogleda se u tome što smo svi „povezani“, a istovremeno sve usamljeniji.
”Odnosi postaju površniji, razgovori kraći, a stvarna povezanost ređa. Mnogi se osećaju kao da su okruženi ljudima, ali da ih niko zaista ne vidi. Put odrastanja takođe je postao složeniji. Ranije su postojale jasne faze: školovanje, posao, porodica. Danas su te granice zamagljene – odrastanje se produžava, identitet se menja, a osećaj stabilnosti sve teže se dostiže.” – kaže psiholog Suzana Stanković Čikić.
Može se reći da je moderan život učinio odrastanje lakšim u praktičnom, ali težim u emotivnom smislu, da je doneo slobodu i mogućnosti, ali i pritiske i neizvesnost. U prošlosti je bilo manje izbora, ali više strukture; danas imamo više slobode, ali i više pitanja na koja sami moramo da pronađemo odgovore.
Na pitanje kako da se zaštitimo, naša sagovornica odgovara da zaštita od društvenih mreža ne znači nužno potpuno povlačenje iz digitalnog sveta, već pronalaženje mere koja nam omogućava mir, fokus i zdrav odnos prema tehnologiji.
”Umesto da impulsivno posežemo za telefonom, možemo odrediti konkretno vreme u danu kada koristimo mreže, na primer pola sata uveče ili samo tokom pauze. Ako primetimo da se posle skrolovanja javlja nervoza, osećaj manjka vrednosti ili umor, to su jasni signali da nam je potrebna distanca od elektronskih uređaja i promena navika.” – kaže Čikić.
Savetuje da bi trebalo pažljivo birati sadržaj koji konzumiramo.
”Treba pratiti naloge koji nas inspirišu, opuštaju i podstiču na razmišljanje, a isključiti one koji nas iritiraju ili izazivaju poređenje. Čak i male promene u onome što svakodnevno gledamo mogu nam znatno popraviti raspoloženje. Vredi povremeno napraviti digitalni detoks – dan ili vikend bez društvenih mreža može učiniti da se osećamo odmornije i povezanije sa stvarnim životom.” – ističe naša sagovornica.
Kada pokušavamo da smanjimo upotrebu mreža od pomoći je ako umesto telefona imamo spremnu neku drugu aktivnost. Knjiga, šetnja, razgovor s nekim ili jednostavno nekoliko minuta tišine mogu zameniti naviku skrolovanja. Korisno je i da uvedemo pravilo nenošenja telefona u spavaću sobu ili nekorištenja uz obrok. Te male “no-phone“ zone stvaraju osećaj distance i kontrole.
Na kraju, ako osećamo da društvene mreže previše utiču na naše raspoloženje ili sliku o sebi, možda je vreme da napravimo dužu pauzu – mesec dana bez njih može biti pravi reset.