Чланови Независног синдиката просветних радника Војводине (НСПРВ) из Гимназије „Јован Јовановић Змај“ огорчени су након прекомерне употребе силе полиције до које је дошло на протесту испред Бановине у понедељак увече при чему су њихова два бивша ученика повређена.
– Истог дана када управа Гимназије „Јован Јовановић Змај“ позива полицију да поступа према својим ђацима, двојица наших бивших ученика, мада у Јовиној гимназији ђаци никада нису бивши, јер заувек остају наша деца, бивају брутално претучена – навели су у саопштењу и додали:
– Успешни студенти ПМФ-а и Архитектуре, млади људи којима се овај град поноси, завршили су окрвављени у сопственом граду, пред очима свих Новосађана. Најбоље што имамо нашло се на удару најгорих.
Подсећају да је Вукашин Ђиновић био први који је јавно подржао ђаке Јовине.
– Први који је стао уз нас када је требало храбрости. Први који је говорио пред оном истом капијом пред којом већ годину дана бранимо част школе – истакли су и наставили:
– Бранко Родић, храбри верни заштитник свих наших скупова, протеста и окупљања. Неко ко је своју утамничену професорку подржавао сваког тренутка. Искрено забринут за судбину своје школе, спреман да брани вредности којима смо га научили.
Наглашавају да је њихово огорчење након што су њихови Вукашин и Бранко претучени на улици – огромно.
– Наше огорчење је огромно. Наш ужас је стваран. Наш бес потпуно оправдан. Опет нам туку децу! Зато ниједна школа, ниједна заједница, ниједан град не сме да остане нем када се овако нешто догоди – поручују.
Напомињу да Вукашин и Бранко нису само имена у извештајима.
– Они су симбол генерације којој верујемо, коју смо образовали, која носи оно најбоље из Јовине. Штитићемо их, као што би свака кућа штитила своју породицу, не из обавезе, већ због родитељске одговорности и људскости – саопштио је део професора Јовине гимназије.
Они оцењују да данас, више него икад, морају јасно и гласно да кажу:
– Не пристајемо да нам бију децу. Не пристајемо да се њихова крв, њихова младост и њихова храброст разливају по тротоарима овог града као да не важе ни живот ни образ ни правила којима смо их учили. Јер, оног тренутка када престанемо да бранимо своју децу, престали смо да будемо школа, заједница и људи.
За крај поручују да, док год постоји и једно Јовино дете, на ходнику, улици или далеко од школе, они ће бити ту.
– И бићемо глас који се не гаси. То је наша дужност, наш завет и наша мера људскости – закључују чланови НСПРВ у Јовиној гимназији.
Извор: 021