Недавну вест да ће наставници у Данској моћи физички да интервенишу у одређеним ситуацијама у школама многи са Балкана су (гле чуда) разумели као дозволу тим истим наставницима да – туку ђаке. То није тачно. Имала бих многа питања у вези овог предлога закона, између осталог и то како су се до сада сличне ситуације решавале у Данској, али то није тема овог текста.
Физичке интервенције у школама нису новина и користе се свакодневно у системима широм света. Интервенисати физички може значити ухватити дете за руке да не падне и повреди се, или да не удари другог. Исто тако може значити и оно далеко озбиљније, интервенисати када неко уништава имовину, доводи себе у опасност, или у физичком обрачуну двоје или више ђака. Овај текст о томе говори.
Нисам сигурна да људи схватају колико овакви поступци стављају наставнике у веома проблематичне ситуације. Изутетно је опасно за њих саме да физички интервенишу без адекватне обуке како да себе заштите. Шта ако дете ”врати” наставнику? Шта ако га случајно у свом хиру удари? Шта ако наставнику остану трајне последице због покушаја да смири ситуацију? Једна неконтролисана, ненамерна реакција незрелог детета (незрели су и тинејџери у средњој школи, а камоли они млађи) које је већ у емоционално наелектрисаном стању, може довести до још озбиљнијих повреда ономе ко му се приближи. А имали смо управо такав случај прошле године када је професор Треће гимназије у Београду завршио са повредама јер је покушао да раздвоји ученике који су се физички сукобили. Случајна или намерна повреда наставника, казна за то или не, ништа не може да избрише повреду (не дај боже неко трајно оштећење), претрпљен бол, а о психолошким последицама да не говорим. Не треба занемарити ни финансијски део где неко мора да иде на боловање, има смањену плату због тога, па трошкове лечења, итд. Губитак посла који се спомиње у тексту о Данској ми делује као најмањи проблем у свему овоме. Друга страна медаље је и да наставник у интервенцији може додатно да повреди ђака за шта може да сноси одговорност.
У Америци су физички интервенције законски регулисане на нивоу сваке државе (или чак унутар њих по општинама) и не може их вршити било ко у школи. За њих постоје различити нивои обуке кроз које запослени морају проћи. Разлог је управо тај, да наставно особље не би себе излагало потенциалним повредама, а и ризиковало додатне повреде ђака. У неким државама сви који раде у школи морају проћи нижи ниво, а у другим не. Међутим, особе које реагују у такозваним кризним ситуацијама – деескалација насилничког понашања – су увек оне које морају ићи на напредни ниво обуке. Они морају успешно завршити обуке за примену мера обуздавања (на енглеском „restraint training“) и добити лиценцу да би могли интервенисати. Они, и само они имају законско право да физички интервенишу у тучи или када треба да се обузда физички насилан ђак. Углавном су то директори, помоћници директора, управници школских зграда, а ако је реч о наставницима то су најчешће они који раде са децом са сметњама у развоју.
Суштина је да физичке интервенције школског особља у случајевима деескалације физичког насиља нису уопште наивна ствар. Шта више, рекла бих да представљају веома клизав терен. Лично не бих саветовала никоме у школи да се упушта у ово ако није обучен. Школски систем који схвата озбиљност и комплексност ситуације и ради у интересу свих у школству, неће тек тако бланко дати одрешене руке запосленима за овакве поступке него ће их адекватно обучити и спремити. То би било једино исправно и одговорно.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. Енглеског језика













Sreća pa imamo obučenu Lidiju, jedinu „pedagoškinju“ koja zna kako dete treba uhvatiti za ruku. 🙄 Ovi pedagozi su nam odavno uništili školstvo, posebno ovi što su tako pametni došli iz inostranstva da nas uče kako da vaspitavamo decu, a deca nikad gora.
Nema potrebe za fizicki kontakt ako svako radi svoj posao.Na zalost nije tako.Razredni staresina kaze da mu se ucenik zalio da trpi nasilje.A on mu je odgovorio da se ispise iz skole ako mu nije dobro.Da li je ovo moguce?A prima novac za staresinstvo.
ja sam imao slučaj gde đak ceo čas proizvodi neartikulisane zvukove, a ja nisam u mogućnosti čak ni da ga udaljim sa časa ili povisim ton da ne bih na taj način ugrozio njegova prava! Meni su časovi bili upropaštavani zbog takvih pojedinaca kojima niko ništa ne sme da kaže, a kamoli uradi.
Zakon je samo dopuna kada đak ometa nastavu. Kod agresije važi od ranije !!
Proćitaj-The Law on Physical Intervention against
Offensive Schoolchildren – A Nordic
Perspective
Izvod iz zakona u Danskoj: Ограничавање кретања детета никада не сме укључивати ударање, шутирање или друге облике прекомерног насиља. Према припремним материјалима, дете се може одвести на другу локацију.