Članovi Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine (NSPRV) iz Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ ogorčeni su nakon prekomerne upotrebe sile policije do koje je došlo na protestu ispred Banovine u ponedeljak uveče pri čemu su njihova dva bivša učenika povređena.
– Istog dana kada uprava Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ poziva policiju da postupa prema svojim đacima, dvojica naših bivših učenika, mada u Jovinoj gimnaziji đaci nikada nisu bivši, jer zauvek ostaju naša deca, bivaju brutalno pretučena – naveli su u saopštenju i dodali:
– Uspešni studenti PMF-a i Arhitekture, mladi ljudi kojima se ovaj grad ponosi, završili su okrvavljeni u sopstvenom gradu, pred očima svih Novosađana. Najbolje što imamo našlo se na udaru najgorih.
Podsećaju da je Vukašin Đinović bio prvi koji je javno podržao đake Jovine.
– Prvi koji je stao uz nas kada je trebalo hrabrosti. Prvi koji je govorio pred onom istom kapijom pred kojom već godinu dana branimo čast škole – istakli su i nastavili:
– Branko Rodić, hrabri verni zaštitnik svih naših skupova, protesta i okupljanja. Neko ko je svoju utamničenu profesorku podržavao svakog trenutka. Iskreno zabrinut za sudbinu svoje škole, spreman da brani vrednosti kojima smo ga naučili.
Naglašavaju da je njihovo ogorčenje nakon što su njihovi Vukašin i Branko pretučeni na ulici – ogromno.
– Naše ogorčenje je ogromno. Naš užas je stvaran. Naš bes potpuno opravdan. Opet nam tuku decu! Zato nijedna škola, nijedna zajednica, nijedan grad ne sme da ostane nem kada se ovako nešto dogodi – poručuju.
Napominju da Vukašin i Branko nisu samo imena u izveštajima.
– Oni su simbol generacije kojoj verujemo, koju smo obrazovali, koja nosi ono najbolje iz Jovine. Štitićemo ih, kao što bi svaka kuća štitila svoju porodicu, ne iz obaveze, već zbog roditeljske odgovornosti i ljudskosti – saopštio je deo profesora Jovine gimnazije.
Oni ocenjuju da danas, više nego ikad, moraju jasno i glasno da kažu:
– Ne pristajemo da nam biju decu. Ne pristajemo da se njihova krv, njihova mladost i njihova hrabrost razlivaju po trotoarima ovog grada kao da ne važe ni život ni obraz ni pravila kojima smo ih učili. Jer, onog trenutka kada prestanemo da branimo svoju decu, prestali smo da budemo škola, zajednica i ljudi.
Za kraj poručuju da, dok god postoji i jedno Jovino dete, na hodniku, ulici ili daleko od škole, oni će biti tu.
– I bićemo glas koji se ne gasi. To je naša dužnost, naš zavet i naša mera ljudskosti – zaključuju članovi NSPRV u Jovinoj gimnaziji.
Izvor: 021