Година у којој се обележава 420 година од објављивања “Дон Кихота” Мигела де Сервантеса (први део – 1605. године) представља прилику за промишљање једног од кључних текстова европске културе. Ова годишњица можда је и посебан повод да се роман сагледа као живо и динамично дело које истовремено припада школској лектири, универзитетском канону и савременим теоријским расправама о природи фикције. Управо та вишеслојност чини “Дон Кихота” изузетно захтевним и врло подстицајним за наставу и академско тумачење.
Историјски и биографски контекст: идеја рођена у затвору
Значајан податак у разумевању генезе романа јесте чињеница да је његов заметак настао у периоду када је Сервантес боравио у затвору, због наводних „неправилности“ које је починио као порезник. Тај биографски детаљ указује на специфичан друштвени и егзистенцијални положај аутора. Затвор у Сервантесовом случају представља простор друштвене маргинализације, тако далеко од романтичарске сцене „стваралачког узлета“. „Дон Кихот“ се обликује из перспективе писца који је искусио институционалну казну, можда и неправду, нестабилност сопственог положаја и дубоки расцеп између идеала и стварности.
Тај расцеп, на неки начин, постаје структурни принцип романа: свет у којем витешки идеали више немају стварно упориште, али задржавају моћ да обликују људску свест. Дон Кихот се тако појављује као сложена фигура која кроз своју заблуду разоткрива празнину историјског тренутка и кризу вредности раног модерног доба.
Новине које Дон Кихот уноси у европску прозу
Сервантесов роман се с правом сматра једним од темеља модерне европске прозе. Иновације обухватају широк спектар поетичких и наративних померања:
Радикални раскид са витешким романом – Дон Кихот функционише као пародија која истовремено разграђује витешку традицију, али на један посебан начин афирмише њену некадашњу етичку и имагинарну снагу.
Психолошка комплексност ликова – Дон Кихот и Санчо Панса појављују се као динамични књижевни карактери који се развијају у међусобном односу и комуникацији. Посебно је значајан процес узајамног утицаја: „санчоизација“ Дон Кихота и „донкихотизација“ Санча.
Отворена, епизодична структура – роман одбацује строгу композициону затвореност и приближава се животној непредвидивости, што ће постати једна од кључних одлика модерног романа.
Метафикцијски елементи: роман који мисли о себи
Једна од врло значајних одлика „Дон Кихота“ јесу његови метафикцијски слојеви. Сервантес у роман уводи фиктивне хроничаре, попут Сида Хамета Бенегалија, проблематизује питања извора, превођења и поузданости приповедања и подсећа читаоца на конструисану природу текста.
Посебну тежину има други део романа, у којем ликови поседују знање о постојању првог дела „Дон Кихота“. На тај начин Сервантес отвара питања ауторства, рецепције и односа између фикције и стварности, чиме унапред поставља теме које ће тек у XX веку постати средишње у теорији књижевности.
Дон Кихот у средњој школи: између приче и симбола
У средњошколској настави Дон Кихот се може представити као роман о сукобу идеала и стварности, о снази маште и границама илузије. Наставни фокус пожељно је усмерити на:
– јасну наративну линију и најрепрезентативније епизоде;
– однос Дон Кихота и Санча као дијалог идеализма и практичне мудрости;
– хумор као средство друштвене и културне критике.
Посебно је важно превазићи редукцију романа на анегдотску причу о борби са ветрењачама и ту метафору искористити као полазиште за разговор о односу појединца према доминантним представама стварности.
Дон Кихот на факултету: роман као теоријски изазов
На универзитетском нивоу, Дон Кихот се отвара као сложен текст који захтева употребу различитих аналитичких и теоријских приступа. У том контексту могуће је:
– систематично анализирати метафикцијске стратегије романа;
– разматрати дело у светлу настанка модерног субјекта: то значи читати роман као причу о појединцу који себе конституише кроз сопствену свест, уверења и изборе, упркос нескладу са друштвеном стварношћу у којој живи. „Дон Кихот“ се у том кључу открива као један од првих романа који тематизује појаву субјекта чији идентитет произлази из унутрашњег односа према свету, а не из унапред датих друштвених улога;
– упоређивати Сервантесов роман са каснијим романописцима као што су Флобер, Џојс, Кафка, али и савременим ауторима, попут Пола Остера који у „Њујоршкој трилогији“ проблематизује питање настанка „Дон Кихота“;
– преиспитивати однос историје, фикције и идеологије: „Дон Кихот“ показује да се историја не појављује непосредно, већ у облику приче. Сервантес уводи хроничаре, преводиоце и посреднике, чиме открива да и историјски извештаји функционишу као наративне конструкције. Преиспитивање односа између историје и фикције подразумева увид да граница између „стварног“ и „испричаног“ није апсолутна, већ условљена начином приповедања. Фикција у роману није супротстављена истини, већ постаје начин њеног тумачења. Дон Кихотово поимање света засновано је на витешким романима, али се управо кроз ту фикцију разоткрива историјска стварност епохе у којој су ти идеали постали анахрони. Фикција се, тако, уместо као бекство од стварности, показује као облик критичког увида.
А идеологија делује као филтер кроз који се и историја и фикција читају и разумеју. Витешки романи у „Дон Кихоту“ носе јасну идеолошку матрицу части, хијерархије и херојства, док Сервантесов текст разоткрива њихову историјску условљеност. Преиспитивање идеологије значи анализирати како одређени системи вредности постају „природни“ и самоподразумевани кроз приче које друштво прихвата. Сервантес не супротставља једну „истину“ другој, већ показује како свака истина настаје унутар одређеног историјског и идеолошког оквира. Овај роман не нуди коначну интерпретацију стварности, већ нас „учи“ да будемо сумњичави према сваком наративу који се представља као апсолутан – било да је реч о историји, књижевности или друштвеним митовима. За савременог читаоца ово питање добија додатну тежину у свету у којем медијски, политички и културни наративи непрестано обликују перцепцију стварности. „Дон Кихот“ омогућава да се још у раном модерном контексту препозна механизам узајамног деловања историје, фикције и идеологије.
Дакле, преиспитивати однос између историје, фикције и идеологије значи анализирати начин на који се историјска стварност обликује кроз наративе, како фикција посредује у нашем разумевању света и како идеолошки оквири одређују шта ће бити прихваћено као истина.
Такође, оно што треба истаћи, то је да за студенте књижевности „Дон Кихот“ постаје простор у којем се испитују границе жанра, појма аутора и самог концепта романа.
Дон Кихот као огледало савременог интелектуалца
Савремени интелектуалци се често, осим у Ахилу или Хамлету, препознају и у лику Дон Кихота, наравно никако не због комичног слоја и наративне гротескности, већ због, рекло би се, дубоке егзистенцијалне и мисаоне позиције „витеза тужног лика“. То препознавање заснива се на упорном Дон Кихотовом инсистирању на смислу у свету који је смисао већ релативизовао. Дон Кихот живи у времену у којем су велики наративи витештва, части и узвишеног деловања изгубили друштвену валидност, али су задржали унутрашњу етичку привлачност. Управо у том расцепу између унутрашњег уверења и спољашњег света савремени интелектуалац препознаје сопствену позицију.
Суочен са друштвом у којем доминирају прагматизам, тржишна логика и површна рационалност, интелектуалац који инсистира на сложеном мишљењу, истини, вредностима и критици моћи, а не слепој послушности зарад тренутних бенефита, често делује анахроно. Као и Дон Кихот, он говори језиком који више није општеприхваћен, позива се на идеале који се доживљавају као наивни или непрактични и делује у простору у којем се интелектуални напор све чешће доживљава као узалудан. У том смислу, донкихотовска фигура постаје симбол интелектуалне усамљености и етичке истрајности.
Међутим, идентификација са Дон Кихотом подразумева свесно прихватање мисаоног ризика. Савремени интелектуалац у Дон Кихоту препознаје образац отпора редукованој стварности. Његова „заблуда“ показује се као облик критичке свести, као одлука да свет не прихвати искључиво онаквим каквим се нуди, без постављања питања о праведности тог истог света, смислу и моралним темељима. Управо ту Дон Кихот престаје да бива фигура пораза и постаје фигура критичке слободе.
Зато Дон Кихот у савременом интелектуалном читању функционише као парадигма положаја мишљења у свету који више не верује у мишљење као друштвену вредност. У том свету, донкихотовски гест означава одлуку да се истраје у мишљењу и онда када оно губи своју непосредну ефикасност. Другим речима, такав донкихотовски гест означава одлуку да се истраје у мишљењу које одбија поједностављења, које инсистира на комплексности реалног света, моралној одговорности и праву да се постављају непријатна питања о смислу, вредностима и облицима моћи.
Дон Кихот као трајни интелектуални изазов
После 420 година, Дон Кихот се потврђује као дело које истрајава у својој отворености за нова читања. Он обједињује комично и трагично, архаично и изразито модерно, школску лектиру и теоријски изазов. Управо у том споју лежи трајна културна и интелектуална вредност овог романа.
За професоре и студенте, дело представља прилику за темељно преиспитивање природе књижевности: начина на који се приче обликују, односа између фикције и веровања и питања где се налази граница између лудила, слободе и критичког мишљења.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора