Пре више од једне деценије Издавачка кућа „Едука“ покренула је специјализовану библиотеку „Педагошка раскршћа“ са намером да објављује најновија дела из области филозофије образовања и примењене педагогије – како би тиме допринела „бржем дотоку и примени нових педагошких идеја, а тиме и даљем подизању квалитета нашег образовања“. Библиотека броји на десетине наслова и до сада је већ нашла пут до многих наставника, педагога, психолога, терапеута и других стручњака који су на овај или онај начин укључени у наш образовни систем, или се за ту важну тему интересују. Међу њима су и родитељи који трагају за решењима у свом одговорном односу према одгајању и васпитавању деце.
Недавно је објављена још једна књига из области примењене педагогије, вишеструко корисна свима који се интересују за образовање и васпитање, а поготово онима који су непосредно активни у настави. Понашање у школи Стивена Бејкера не само да актуализује проблемско питање старо вероватно колико и сама школа – него даје потпуно јасне и недвосмислене смернице за понашање наставника у најнепријатнијим и најнепожељнијим ситуацијама у којима се у раду са децом може наћи и (не) снаћи.
У своју књигу о понашању, преведену на многе језике, Бејкер је, пре свега, унео конкретна лична искуства: из времена када је сâм био ђак, са својих првих часова док је био наставник приправник и током седамнаестогодишњег рада у настави, преко учешћа у руковођењу школом, до држања обука и инструкција запосленима у образовању. У десет поглавља, у оквиру којих се бави веома озбиљним темама у вези са понашањем ученика, али и наставника у школи, успео је да живо, занимљиво, непосредно, духовито и убедљиво, на примерима, прикаже и образложи најчешће проблеме и непожељне ситуације, и да корак по корак изложи поступке и решења.
Чињенице да је Стивен Бејкер по вокацији опредељен за енглески језик и књижевност, и драму (у младости је желео да постане глумац!), и да је страствено, одговорно и енергично прихватио свој позив наставника – несумњиво су допринеле да пред собом имамо несвакидашње драгоцену књигу за све оне који тек почињу да раде у школи, али и за све оне са више искуства, намерне да се непрестано усавршавају.
Одломци из првог поглавља књиге Понашање у школи Стивена Бејкера свакако подстичу на размишљање и преиспитивање.
*
Прво питање које треба да поставите себи гласи: Која су моја уверења у вези са децом и њиховим понашањем? Начин на који ће се ваши часови одвијати у великој мери зависи од тога како ви сами поступате – а то опет зависи од вашег начина размишљања.
*
Многи наставници средњих школа признају да су изабрали наставу јер нису знали шта друго да раде са својом дипломом – и у томе нема срамоте. Али настава је изузетно захтеван посао, и зато ће вам требати осећај мисије који вас одржава; виша сврха која превазилази пуко преношење чињеница младим умовима.
Можда мислите да је ово очигледно, али упознао сам многе наставнике који су изгубили тај осећај мисије. Приземљени радним оптерећењем, немилосрдним школским
распоредом и притиском на резултате, завршили су само пролазећи кроз недељу, дан по дан, час по час. Држите се свог идеализма по сваку цену – он ће вас одржати.
*
Нови наставници често доживљавају искуства која на њих делују као хладан туш. Можете ући у учионицу са ентузијазмом, поносно носећи свој „драгоцени дар” – било да је то Моцарт, математика или модерни језици – и онда наићи на зид апатије. Можда ћете се осећати љуто, повређено, па чак и помало несигурно: Да ли сте погрешили што сте живот посветили теми која ове младе оставља тако тврдоглаво равнодушним?
Неки наставници никада не преболе тај осећај одбацивања. Прихватање да сте ту да образујете особу, а не само да предајете свој предмет, од виталног је значаја.
*
За неке наставнике, деца су само „мали проблеми” којима треба управљати. Али такав став их спречава да се истински повежу са децом и уживају у њиховом друштву. Ако можете да схватите да и ти млади људи имају валидан поглед на свет, већ сте испред игре.
Не можете контролисати све што се дешавало у животу ваших ученика, њихове породице или претходна искуства са предметом који покушавате да предајете – али сви ти фактори утичу на њихову спремност да се ангажују. Страст према шпанском језику је дивна ствар, али шта ако ваши ученици не показују ни трунку интересовања за језике? Одакле почети? Колико емпатије можете пронаћи за оне који одбацују све што волите?
Велики наставници проналазе заједнички језик са ученицима јер знају да су пре свега едукатори, а садржај предмета долази тек потом. Као што Марк Финис воли да каже: „Повежите се пре садржаја.”
Још један изазов за ваше самопоуздање јесте дечји мозак у развоју. Тинејџери су по природи дизајнирани да фрустрирају одрасле. Жуде за ризиком, избегавају одговорност. Све што ви сматрате вредним, њима може изгледати бесмислено; све чиме су опседнути, нама се чини тривијално. То може створити недостатак поштовања који уништава сваку прилику за везу. Морамо бити великодушни, оставити его пред вратима и упознати децу тамо где сада јесу, а не тамо где бисмо желели да буду.
*
Зборница може представљати два света. Може бити оаза идеја и узајамне подршке – или мрачан, отрован бунар. Ђаво, кажу, има најбоље мелодије када је у питању зборница. Сви воле да се жале, а понекад један или двоје колега преплаве све негативношћу. Чуо сам како ученици бивају разврстани у „добру” и „лошу“ децу: добра деца трпе досадне лекције без приговора; лоша деца – па, по мишљењу неких, „права мука”.
По мом искуству, та „лоша” деца често долазе из домова са проблемима писмености, разбијеним породицама, лошим становањем, злостављањем, траумама из детињства и бесконачним другим проблемима. Обележавање карактеристиком „лоша” поједностављено је и погрешно. Наставници који изгубе из вида ширу слику и осећај мисије само погоршавају проблем. Наш посао је да видимо потенцијал у сваком детету – не да их отпишемо пре него што почну.
Будите опрезни према циницима у зборници који вас могу намамити у мрежу очаја. Као што је Хаим Гинот рекао у својој књизи Учитељ и дете:
„Дошао сам до застрашујућег закључка: ја сам одлучујући елемент у учионици. Мој лични приступ ствара климу. Моје свакодневно расположење ствара климу. Као учитељ, поседујем огромну моћ да учиним живот детета јадним или радосним. Могу бити оруђе мучења или инструмент инспирације. Могу понижавати или хумором излечити. У свим ситуацијама, мој одговор одлучује хоће ли криза ескалирати или се смирити, хоће ли дете бити хуманизовано или дехуманизовано.”
Ваш посао је да помогнете младима да изграде своју будућност, да остваре свој потенцијал. Можда сте прва одрасла особа којој дете заиста верује и ослања се на њу. Каква одговорност!
*
Ви сте одговорни за понашање на својим часовима. Да, управо тако. Када говоримо о „лошем понашању” у учионици, заправо мислимо на ученике који нису укључени у учење. А ви сте одговорни за њихово укључивање, ерго – ви сте одговорни и за њихово понашање. Ова тврдња понекад шокира наставнике. „Како можете да ме кривите за оно што Кери-Џо, Дилан и Џејк раде?”, вичу, али, у ствари, то је ослобађајућа мисао. Да је понашање искључиво одговорност ученика, били бисте немоћни, али нисте. Ваши ученици могу донети време, али ви стварате климу. Можда ће упасти у учионицу након свађе у дворишту за време одмора, али ви стварате простор у који ће упасти. Са јасним рутинама, експлицитно позитивним очекивањима и искреном добродошлицом, можете учинити ствари бољим. Можете створити атмосферу која побољшава понашање многих и чини појединачне испаде много лакшим за решавање.
*
Њихово понашање зависи од осећања, јасноће очекивања и утемељености рутина. Неприкладно понашање сигнализира незадовољене потребе. „Сценарио ноћне море” у учионици шаље поруке као што су:
- Не познајемо вас, па вам не верујемо.
- Имали смо године занемаривања, желимо освету.
- Изгледа као да не желите да будете овде, па ћемо вам дати разлог да се осећате лоше.
- Рутине нису постављене, па их не пратимо.
- Лекција је досадна или небитна.
- Лекција је претешка – одустајемо.
- Лекција је превише лака – осећамо се непоштовано.
- Речено нам је да смо „лоша деца” – па се тако и понашамо.
Већина ових фактора је под вашом контролом. Не можете променити прошлост, али оно што се догађа сада јесте ваш посао. Кап по кап, недељу по недељу, можете направити помак.
Један од најбољих савета који сам икада добио дошао је од мог ментора Џона Аткинсона средином осамдесетих: „Рад са младим људима је привилегија. Цена коју плаћате за ту привилегију су нека веома узнемирујућа искуства.”
Приступ који имамо младим умовима – наша способност да обликујемо будућност – ретка је и драгоцена ствар. Наши часови морају да показују да уживамо у тој привилегији. Дакле, ако желите да знате шта функционише са „тешким” одељењима, шта руши бетонске зидове које неки млади људи подижу око себе, одговор је овај: покажите им колико уживате у привилегији да будете с њима.
Аутор: др Јелена Журић, уредница ИК ”Едука”