Уз Нову годину сам савладао најважнију лекцију у животу – самоћу.
Кад ми је било двадесет година, нико се није претерано отимао да са мном чека Нову годину. Девојке су се панично држале својих редовних момака, плашећи се да их случајно не изгубе па да им пропадне новогодишње славље.
У то време чуда се нису догађала, ма колико да сам се надао да ће ми тридесет и првог децембра прићи на штрафти нека од тадашњих чувених лепотица и понудити ми да ту ноћ проведем причајући јој о себи.
Имао сам толико тога да испричам, али то тада заиста никога ни је занимало.
Вукао сам се кроз гужву на Теразијама и мрзео из дубине душе срећнији део човечанства, који је куповао поклоне.
Негде око пет поподне улице би опустеле; сви су одлазили да се одморе пред новогодишњи окршај. Сишао бих тада у Зоолошки врт и луњао залеђеним стазама.
Обишао бих сироте мајмуне од којих смо сви постали, удисао мирис сена у штали за поније.
Око лабуда се већ ледила вода.
Луд сам за животињама!
Личио сам на младог Ноја који се спрема да исплива из новогодишње поплаве. Имао сам све животиње за себе.
Увече бих сео на брзи воз за Сарајево. Вагони би били пусти, готово без путника. Огрнуо сам се змијским капутом и гледао своје лице у тамном стаклу иза којег је промицала ноћ.
Уживао сам у својој самоћи као што никада после нисам уживао у нечијем друштву.
Тако сам дочекао пет нових година.
У тим поноћним возовима, упознао сам свет коме није до Нове године.
Пијане железничаре са режи-картама и фењерима у крилу, неке залутале жене, војнике и сељаке, скитнице, лопове и одбегле дечаке.
У поноћ би неко погледао на сат и казао: „Е, па, нека је са срећом!“
И то би било све.
Некад се пило из боце, колала је од руке до руке. Понекад би ми се колена додирнула са облим коленима неке сапутнице из провинције па бисмо измењали погледе који толико много значе у ноћи када је осамљеност најосамљенија.
Тај ноћни воз пун очајника, данас је за мене најлепше место на свету за дочек нове године.
Јутро је било сиво, а кроз снег се тетурали пијанци. Свугде су лежале новогодишње капе и град је био пун одјека што су лутали пустим улицама. По улазима конфете, испред затворених кафана – покидане гирланде од креп-папира.
Нисам тада ни сањао да управо савлађујем најважнију лекцију у животу – самоћу.
Покрај мене би промакла понека млада жена огрнута бундом, испод које се по снегу вукла вечерња хаљина.
Враћала се кући са осећањем кривице, страха или разочарања.
Нешто им се догађало! Свет је био заустављен. И живот, такође.
Био сам искључен из свега, баш као неки лош ђак.
Сагао сам се и направио облу ледену грудву. Замахнуо и погодио у око фен-каре лепотана који ми се церио са лимене фризерске фирме. Био је то први хитац у тек објављеном рату који се водио између мене и оних што ме нису волели.
А данас?
Најбоље је приватно, тврдим.
Аутор: Момо Капор
